U centru naše galaksije nalazi se supermasivna crna rupa. Nova istraživanja sugerišu da bi moglo biti mnogo više manjih crnih rupa nego što se ranije mislilo. Ova otkrića mogu promeniti naše razumevanje formiranja zvezda i crnih rupa.
U centru naše galaksije, pored supermasivne crne rupe, postoji mnogo drugih objekata, uključujući mlade zvezde, gas i prašinu. Ova oblast je okružena velom međuzvezdanog gasa i prašine, što otežava posmatranje u vidljivom svetlu. Ipak, zvezde se mogu posmatrati kroz infracrveno i radio zračenje, dok manja crna rupa ostaje većinom misterija.
Jedan od velikih izazova je nedostatak dobrih merenja broja crnih rupa u toj regiji. Tradicionalni modeli formiranja zvezda sugerišu da bi moglo biti samo 300 crnih rupa u najbližem području supermasivne crne rupe Sagittarius A*. Međutim, nova studija u časopisu Astronomija i Astrofizika sugeriše da bi broj manjih crnih rupa mogao biti mnogo veći.
Prema novom modelu, centralna regija blizu Sgr A* je gusta sa gasom i prašinom, što olakšava formiranje velikih O-tipa i B-tipa zvezda. Ove zvezde imaju veoma kratke životne cikluse i umiru kao supernove, a njihovi jezgra se kolabiraju u crne rupe. Tokom vremena, crne rupe u toj regiji bi se akumulirale dok su novi ciklusi zvezda rađeni i umirali.
Na kraju, regija bi postala naseljena dovoljno crnim rupama da bi sudari između zvezda i crnih rupa postali uobičajeni. Crne rupe bi postepeno razdvajale zvezde, ubrzavajući formiranje novih zvezda i crnih rupa. Autori nazivaju ovaj model „mlevenje zvezda“.
Ako je ovaj model tačan, centar naše galaksije mogao bi imati milione ili milijarde manjih crnih rupa po kubnom parseku. Svaka zvezda koja uđe u tu regiju bi to činila na sopstvenu opasnost. Fascinantna je ideja, ali kako bismo to mogli dokazati? Autori se oslanjaju na statistički koncept poznat kao vreme sudara.
Za određenu gustinu crnih rupa u regiji, postoji prosek vremena pre nego što se zvezda i crna rupa sudare. Ovo vreme sudara zavisi od broja crnih rupa u regiji i veličine zvezde. Naravno, što je veći broj crnih rupa, to je kraće vreme sudara, ali i veća zvezda ima veću verovatnoću za sudar.
Tim je izračunao vremena sudara za različite raspodele, a zatim uporedio rezultate sa onim što posmatramo. Najveće zvezde u centru galaksije su najlakše za detekciju, pa imamo dobru predstavu o njihovom broju. Na osnovu posmatranja, u toj regiji ima manje najvećih O-tipa zvezda u poređenju sa drugim delovima Mlečnog puta.
To sugeriše da O-tipa zvezde doživljavaju „mlevenje“ od strane crnih rupa. U toj regiji ima mnogo manjih B-tipa zvezda, što sugeriše da se ne susreću često sa crnim rupama. Na osnovu svojih statistika, autori tvrde da u regiji oko Sgr A* ima oko 100 miliona crnih rupa po kubnom parseku.
Autori takođe napominju da bi ovaj model objasnio prisustvo hiperbrzih zvezda u halo naše galaksije. Poznato je oko dvanaest zvezda koje se kreću tako brzo da će pobegnuti iz naše galaksije. Jedan od načina na koji zvezda može dobiti takvu brzinu je bliski susret sa crnom rupom. Broj hiperbrzih zvezda koje posmatramo mogao bi biti rezultat bliskih susreta u centru Mlečnog puta.
