Otkucaji Sunca su složena, multiritmična pojava, koja kuca na različite načine prema različitim periodičnostima. Ne znamo šta pokreće mnoge od ovih solarnih otkucaja srca, ali nova otkrića oživljavaju i jačaju vezu sa planetama Sunčevog sistema.
Sunčev 11-godišnji ciklus aktivnosti – poznat kao Švabeov ciklus – može se bar delimično objasniti gravitacionom interakcijom između Sunca i Venere, Zemlje i Jupitera, sugeriše novo istraživanje.
Verovatno su u igri i drugi pokretački faktori. Ali kontroverzna planetarna hipoteza, kao što je poznato, previše je u skladu sa Švabeovim ciklusima da bi se odbacila, prema timu istraživača koji stoji iza nove studije, koju vodi Frank Stefani, fizičar iz laboratorije Helmholtz-Zentrum Dresden-Rossendorf u Nemačkoj.
Otkrili su da je aktivnost Sunca uglavnom iznutra – ali i spoljašnji uticaji mogu igrati ulogu.
„O tome možete razmišljati kao o ogromnom dinamu“, kaže Stefani.
„Dok ovaj solarni dinamo generiše približno 11-godišnji ciklus aktivnosti sam po sebi, mislimo da uticaj planeta zatim interveniše u funkcionisanju ovog dinamo-a, neprestano ga malo gurajući i na taj način prisiljavajući neobično stabilan ritam od 11,07 godina na sunce.“
Otprilike svakih 11 godina ili otprilike, Sunce prolazi kroz dramatičnu seriju transformacija kako nivoi njegove aktivnosti fluktuiraju. Na solarnom minimumu, pokazuje najmanju aktivnost. Zatim se postepeno povećava u narednih nekoliko godina. Ovo se manifestuje kao povećanje sunčevih pega, sunčevih baklji i izbacivanja koronalne mase, sve do vrha poznatog kao solarni maksimum (sada smo blizu solarnog maksimuma).
Srećna Nedelja ! Ovonedeljni (potpuno lud) izveštaj o svemirskom vremenu uključuje: · 52 baklje M-klase · 9(!) baklji Ks-klase · 45 izbacivanja koronalne mase · 4(!) geomagnetne oluje Ovaj video snimak NASA-ine Solar Dinamics Observatori prikazuje aktivnosti tokom nedelje. Nikad nije dosadno! pic.tvitter.com/URlkT9VC9J
Na solarnom maksimumu, polovi Sunca menjaju svoj polaritet, a aktivnost opada tokom nekoliko godina do sledećeg solarnog minimuma pre nego što se ponovo poveća do drugog maksimuma i još jednog preokreta polova. Ovo je Schvabe ciklus, i ponavlja se svakih 11 godina ili otprilike, iako postoji mala varijacija u dužini svakog ciklusa.
Pa gde dolaze planete?
Pa, svakih 11,07 godina, oko vremena solarnog minimuma, Venera, Zemlja i Jupiter formiraju liniju, nakratko povećavajući svoju gravitaciju prema Suncu u jednom pravcu. To je samo slab efekat, malo je verovatno da će uticati na solarnu unutrašnjost, ali bi mogao da igra ulogu u upravljanju solarnim ciklusima, sinhronizujući unutrašnji dinamo sa redovnim ciklusima.
Stefani i njegove kolege već neko vreme istražuju ovu potencijalnu vezu i sada veruju da su pronašli nove dokaze u njenu korist: džinovske vrtložne talase na Suncu zvane Rosbi talasi, tek nedavno prvi put otkriveni, slični Rossbijevim talasima talasi na Zemlji koji pokreću sistem atmosferskog pritiska.
„Sada smo pronašli osnovni fizički mehanizam“, kaže Stefani.
„Znamo koliko je energije potrebno da se dinamo sinhronizuje i znamo da se ta energija može preneti na sunce pomoću takozvanih Rosbijevih talasa.
„Sjajna stvar je što sada možemo da objasnimo ne samo Švabeov ciklus i duže solarne cikluse, već i kraće Rigerove cikluse koje ranije nismo ni razmatrali“, nastavlja on.
Rigerovi ciklusi su ciklusi od 150 do 160 dana u aktivnosti baklji na Suncu, a takođe su povezani sa Rossbijevim talasima nakon opsežnog ispitivanja.
Istraživači su otkrili da ne samo da se poravnanje Venera-Zemlja-Jupiter poklapa sa solarnim ciklusima, već i poravnanje bilo koje dve od tri planete ima dovoljno gravitacionog privlačenja da aktivira Rosbijeve talase. I postaje bolje – ova poravnanja se poklapaju sa Rigerovim ciklusima.
Tim je sproveo matematičko modeliranje kako bi potvrdio svoje nalaze i otkrio da mogu da repliciraju cikluse Schvabe i Rieger sa svojim planetarnim poravnanjima.
Bilo je i nešto drugo. Svake 193 godine ili otprilike, jačina solarnog magnetnog polja fluktuira, za šta istraživači veruju da je ciklus Suess-de Vries.
Suess-de Vries ciklus, izračunali su, nastaje kada se periodično kretanje Sunca u trajanju od 19,86 godina oko centra gravitacije Sunčevog sistema uskladi sa Haleovim ciklusom – dvostrukim Švabeovim ciklusom od 22,14 godina. I ovaj ciklus se takođe pojavio u modelu tima.
Sada je, naravno, Sunce veoma veliko i veoma složeno, tako da su planete – ako su uključene – samo deo slike. Ali slučajnosti, kažu istraživači, jednostavno su previše uredne da bi bile samo slučajnosti.
„Verovatno ćemo biti 100 odsto sigurni kada budemo imali više podataka“, kaže Stefani.
„Ali argumenti u korist procesa koji rade planete su sada veoma jaki.
Pa, bar jedna stvar je jasna: još uvek ima mnogo posla da se uradi jer zapamtite, modeli su samo grube aproksimacije koje lako mogu biti pogrešne.
