Kada je pre skoro šest godina veliki broj sivih kitova počeo da pljušta duž pacifičke obale Severne Amerike, morski naučnici su mogli samo da nagađaju o razlogu: da li je to bila bolest? Zagađenje okeana? Sve veći broj sudara brodova?
Mnogi od osuđenih kitova izgledali su mršavo ili mršavo, dok su drugi izgledali istrgnuti od orka. Neki su očigledno umrli nakon što ih je udario brod ili su se zapleli u ribolovnu opremu. Drugi ipak nisu pružili uočljive tragove.
Sada – nakon što je više od 700 sivih kitova isplivalo na obalu Meksika, Kanade, Kalifornije i drugih američkih država od kraja 2018 – novo istraživanje objavljeno u PLOS One sugeriše da je krivac bio kritičan pad dostupnosti hrane na Arktiku i subarktiku sisara hranilišta na morskom dnu.
Međutim, ostaje nejasno da li je ova neuhranjenost uzrokovana promenom u okeanu ili samim kitovima.
„Da li se nešto desilo sa njihovom zalihama hrane u tim godinama što ih je dovelo pod akutni nutritivni stres i što je dovelo do toga da su mnogi kitovi bili u stvarno lošem stanju i umirali?“ pitao je koautor studije Padraig Duignan, patolog u Centru za morske sisare u Sausalitu.
„Ili je broj kitova u populaciji narastao do takvog nivoa da su se takmičili jedni sa drugima za hranu, a onda je opet jedan deo populacije umro jer nisu mogli da se takmiče za raspoložive resurse?“
Istraživanje se zasniva na istrazi koju je Nacionalna uprava za okeane i atmosferu pokrenula početkom 2019. godine, nakon što je smrt kitova proglasila neobičnim smrtnim slučajem, ili UME. Istraživači, posmatrači i koordinatori za nasukavanje širom Severne Amerike počeli su da rade zajedno – upozoravajući jedni druge na nasukavanje; slanje ekipa da dokumentuju i prikupe uzorke tkiva; i izvođenje nekropsije (životinjski oblik autopsije).
Istraga NOAA zabeležila je 690 mrtvih kitova od 1. januara 2019. Međutim, istraživači sumnjaju da je pravi broj hiljadama veći od toga. Većina kitova umire u moru i potonu na morsko dno, daleko izvan vidokruga ili dometa ljudi.
Džošua Stjuart, kvantitativni ekolog sa Instituta za morske sisare Državnog univerziteta Oregon, koji nije bio autor ovog dokumenta, procenjuje da je populacija sivih kitova smanjena za polovinu tokom poslednjeg slučaja smrtnosti.
„Stanovništvo je 14.000 manje u odnosu na 27.000 ili tako nešto“, rekao je on. „To je veliki pad.“
NOAA je nedavno objavila da je odumiranje završeno.
Svake godine, kalifornijski sivi kitovi putuju oko 13.000 milja od prohladnih voda Arktika do blagih laguna meksičkog poluostrva Baja i nazad. Tokom letnjih meseci, oni se hrane nizom beskičmenjaka koji žive na dnu, kao što su kopepodi slični škampima, koji cvetaju u mulju i pesku Beringovog, Čukotskog i Boforovog mora. Ovde se pare i pune svoje stomake, spremajući se za dugo putovanje na jug do toplih, zaštićenih rasadnika plitkih ušća Baje.
Usput izbegavaju brodove i ribolovnu opremu, plove zagađenim vodama i kriju se od gladnih orka. Oni takođe moraju da se bore sa biotoksinima i zaraznim bolestima.
Dakle, kada su istraživači počeli da posmatraju tela kitova, pokušali su da utvrde koja je od ovih različitih nesreća bila primarni uzrok odumiranja populacije.
Iako je došlo do izumiranja drugih sivih kitova duž obale Pacifika, oni su manje istraženi.
1999. i 2000. godine, 651 kit se nasukao na obalu, ali su samo tri kita obdukovana. Još manje je proučavano još jedno odumiranje kasnih 1980-ih.
Ovoga puta, međutim, naučni istraživački tim je bio veliki — rasprostranjen u tri nacije — visoko koordinisan i imao je pristup novim tehnologijama, kao što su dronovi, što im je omogućilo da stvore detaljniju sliku kitova koji su umrli i onih koji su ostali živ.
„Mislim da je i finansiranje bilo veliki deo toga“, rekao je Stiven Raverti, veterinarski patolog iz Jedinice za istraživanje morskih sisara u Britanskoj Kolumbiji i glavni autor studije.
„Zaista je pružena prilika da odgovorimo na ove životinje. I onda uvek pokušavamo da vratimo informacije zajednici Prvih nacija ili da ih podelimo sa javnošću. I mislim da to angažuje više ljudi da zaista žele da doprinesu i učestvuju u ovim naporima“.
Takođe je dao priznanje koautorki Debori Fokijer, veterinarskoj medicinskoj službenici iz Kancelarije za zaštićene resurse Nacionalne službe za ribarstvo u Silver Springu, MD. On je rekao da je Faukuier ključan u organizovanju razmene informacija među nacijama, odeljenjima i pojedincima.
Ali čak i sa takvim resursima, proučavanje izumiranja kitova je teško.
Uprkos stotinama kitova koji su isplivali na obalu, istraživači su mogli pravilno ispitati samo 61.
To je zato što je većina prijavljenih leševa ili otkrivena nedeljama ili mesecima nakon što je životinja uginula — i bili su previše razgrađeni za pravilnu analizu — ili su se nalazili na udaljenim ostrvima, nepristupačnim uvalama ili pramcima brodova na moru.
Od 61 kita koje su ispitali, istraživači su utvrdili uzrok smrti za nešto više od polovine. Šesnaest je bilo jako iznureno i verovatno umrlo od gladi; 11 je umrlo od traume tupim predmetom—iako su dva od tih kitova takođe bila izuzetno pothranjena; najmanje tri su zadobila smrtonosne rane od kitova ubica, a dva su bila upletena u ribolovnu opremu.
Sve u svemu, 18 kitova se smatralo mršavim, 27 „mršavih“, devet prosečnih i dva debela. Kod ostalih pet, stanje uhranjenosti nije moglo da se utvrdi.
Jedna stvar koja je bila jasna: odumiranje nije bilo zbog bolesti.
Umiranje velikih životinja često je posledica biotoksina, virusa ili bakterijskih infekcija. Ptičji grip koji trenutno kruži širom sveta je jedan primer. Epidemija domoične kiseline tokom leta 2023. godine, koja je ubila stotine morskih lavova i delfina, je još jedna.
„Nismo pronašli nikakve dokaze o bilo čemu što liči na zaraznu bolest“, rekao je Duignan. „Nije bilo znakova infekcije bilo koje vrste. Uradili smo mnogo testiranja na viruse, bakterije, toksine i nije bilo ništa značajno.“
Sada je pitanje da li će se populacija sivih kitova oporaviti, nastaviti da opada ili je dostigla održiv nivo, s obzirom na ogromne promene koje se dešavaju u njihovim letnjim hranilištima.
Raverti je primetio da su tokom ove najnovije istrage relativno često primećeni izveštaji o neobičnom ponašanju kitova u hranjenju. Iako je biološka mantra oduvek bila da se sivi kitovi hrane samo organizmima koji žive na dnu u severnim morima tokom letnjih meseci — i to brzo tokom ostatka godine — stizali su izveštaji o sivim kitovima koji se hrane i uklanjaju kril sa površine, na mestima kao što je zaliv San Francisko.
Sposobnost sivih kitova da se prilagode odavno je poznata – ali učestalost sa kojom su se ova ponašanja dešavala sugerisala je nekima trenutnu adaptivnu reakciju na nedostatak hrane ili možda ponašanja na koja niko nikada nije obraćao pažnju.
To je delimično ono što je toliko uzbudljivo u ovom istraživanju, rekao je Raverti. To je omogućilo naučnicima da izgrade osnovu na kojoj sada mogu da prave poređenja.
„Ako pogledamo još pet ili 15 godina, ako dobijemo još jedan recidiv“, rekao je on, imaće ove podatke sa kojima će uporediti.
Što se tiče budućnosti i oporavka stanovništva?
„Način na koji razmišljam o ovome je… ovi kitovi neće nestati. Neće izumreti“, rekao je Stjuart. „Ali ako životna sredina postane mnogo marginalnija, možda jednostavno nećemo videti onoliko kitova koliko smo imali u prošlosti kada smo imali zaista robusna, produktivna staništa na Arktiku [morskog dna].“
