Dabrovi su uticajne životinje u ekosistemima. Ovi glodari koji grade brane i žvaću drveće menjaju tok potoka svojim drvenim barijerama i stvaraju bogata močvarna staništa preusmeravajući vodu u zemljište u blizini reka. Oni pomažu u očuvanju vode i poboljšanju biodiverziteta.
Ali preliminarna studija istraživača CU Bouldera sugeriše da aktivnosti dabra u zapadnim SAD mogu pogoršati širenje toksina koji sadrže živu u rekama i okolnim staništima. Kliford Adamčak, dr. student na Odseku za ekologiju i evolucionu biologiju predstavio je nalaze tima u utorak na sastanku Američke geofizičke unije 2023. u San Francisku.
„U svetu u kojem se na dabrove sve više gleda kao na efikasno sredstvo za postizanje različitih ciljeva očuvanja i restauracije, postoji mogućnost da bismo videli nenormalno veliku količinu metil žive ako bismo ponovo uveli dabrove u zapadne SAD u većem obimu. “, rekao je Adamčak. „Zato je važno bolje razumeti uticaje njihovih aktivnosti.“
Dabrovi su nekada bili sveprisutni u severnoameričkim tokovima pre nego što su Evropljani stigli u region. Populacija životinja je tada naglo opala zbog lova i gubitka staništa.
Istraživanja su pokazala da dabrovi značajno menjaju životnu sredinu, posebno tokom dužih vremenskih perioda, i mogu da pruže različite koristi za životnu sredinu. Izgradnjom brana i zarobljavanjem vode u svojim ribnjacima, oni pomažu da se popune zalihe podzemne vode i održavaju močvarna staništa za druge vrste. Dabrova jezera takođe pomažu u hlađenju vode i ublažavanju širenja šumskih požara, neke sve značajnije koristi jer klimatske promene zagrevaju planetu i intenziviraju šumske požare u zapadnim SAD. Kao rezultat toga, nekoliko država, uključujući Kaliforniju, Kolorado i Oregon, istražuju ideju o puštanje više dabrova za povećanje populacije.
Ali jezerca sa dabrovima, zato što im nedostaje kiseonik, predstavljaju žarište za bakterije koje mogu generisati neurotoksine koji sadrže živu.
„Potok koji teče glatko, a da ga ništa ne zaustavlja, imao bi veoma različite biološke hemijske i geološke procese od potoka koji ima kaskadne brane i bare od dabrova“, rekao je Adamčak. „Aktivnosti dabrova takođe utiču na okolni pejzaž, jer se životinje hrane za drvenastu vegetaciju na kopnu.
Ljudske aktivnosti, uključujući sagorevanje uglja i rudarenje, emituju živu u atmosferu. Mineral zatim dospeva u jezera i teče kroz kišu i sneg. U vodi, hemijske reakcije i određene bakterije pretvaraju mineral u metil živu, toksično organsko jedinjenje koje se može nakupiti u organizmima i putovati niz lanac ishrane. Na primer, kada medved pojede ribu koja sadrži metil živu, neurotoksin će se akumulirati u telu medveda. Studije su pokazale da konzumiranje velikih količina hrane koja sadrži metil živu može dovesti do trovanja živom i oštećenja nervnog sistema kod ljudi.
Dok su se nivoi žive u atmosferi u istočnim Sjedinjenim Državama smanjivali tokom godina zbog napora za smanjenje emisija, nivoi u zapadnim SAD su ostali konstantni ili čak blago povišeni.
Adamčak i tim su krenuli da istražuju da li su povećane aktivnosti dabrova – delimično zbog napora na ponovnom uvođenju – dovele do porasta nivoa metil žive u zapadnoj vodi SAD.
Tokom prošlog leta, Adamčak je posetio nekoliko ribnjaka sa dabrovima u Kaliforniji i Koloradu, uzevši više od 300 uzoraka vode i sedimenta iz jezera i njihovog okruženja. Otkrio je da su nivoi metil žive u vodi bara sa dabrovima bili veoma niski, dok su nivoi u sedimentu – zemljištu i pesku na dnu i oko jezera – bili veoma visoki. Ovo sugeriše da se toksini mogu akumulirati u sedimentu, a ne u vodi.
Pored toga, Adamčak je otkrio da je sediment oko jezera, gde voda periodično potapa, imao najviše nivoe metil žive. To implicira da bi dabrovi mogli da šire neurotoksin koji sadrži živu u okolnom pejzažu.
Istraživanje je još uvek u ranoj fazi, a Adamčak je rekao da nije jasno u kom stepenu metil živa može da utiče na močvarni ekosistem kao rezultat aktivnosti dabrova. Ali istraživači su zabrinuti da dok se dabrovi kreću oko koridora reke tokom svog životnog veka i napuštaju stara jezera, više vegetacije može rasti u oblastima sa visokim koncentracijama metil žive u tlu i preći na organizme koji se njima hrane.
Na sreću, prethodne studije su pokazale da dabrovi ribnjaci obično imaju veće koncentracije metil žive kada su novi, a nivoi se značajno smanjuju sa godinama. „To sugeriše da dabrovi verovatno nemaju preovlađujuće negativne efekte na ekosistem. Ali u ovom trenutku je veoma teško reći da li je više aktivnosti dabrova dobro ili loše u smislu nivoa žive“, rekao je Adamčak.
Adamčak je planirao da sledeće godine ponovo poseti ova jezera kako bi prikupio više podataka. On će takođe istražiti da li starost jezera ili godišnja doba utiču na nivoe metil žive u ribnjacima.
