Obećavajući lek protiv raka koji cilja samo ćelije raka razvili su istraživači sa Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju (NTNU) i univerzitetska spin-off kompanija APIM Therapeutics.
NTNU je odgovoran za osnovna istraživanja. APIM Therapeutics je koristio osnovna istraživanja za razvoj leka.
Za to je bilo potrebno 18 godina i više od 20 miliona evra.
Lek je sada testiran na 20 pacijenata obolelih od raka koji su bili terminalno bolesni. Isprobali su sve dostupne tretmane, a kao poslednje sredstvo odlučili su se da isprobaju novu opciju koja je bila u eksperimentalnoj fazi.
Ispitivanja su održana u Australiji, gde postoje klinike specijalizovane za testiranje novih lekova.
Rezultati su veoma obećavajući i objavljeni su u časopisu Oncogene.
Sedamdeset procenata pacijenata koji su testirali lek bilo je stabilno nakon šest nedelja. Dvanaest je nastavilo da uzima lekove i bilo je stabilno 18 nedelja. Jedna žena je uzimala lek 17 meseci i bila je stabilna više od dve godine.
Drugim rečima, rak je prestao da raste.
Cilj testiranja u Australiji nije prvenstveno bio da se proveri da li lek deluje, već da se utvrdi da li je toksičan za ljude.
Sigurno nije bilo toksično.
Ranije se pokazalo da lek drži rak na odstojanju i pobeđuje ga u laboratorijskim eksperimentima i eksperimentima na životinjama.
Marit Otterlei stoji iza svih istraživanja. Ona je profesor molekularne medicine na NTNU.
Kod raka dolazi do oštećenja genetskog materijala ćelija, tako da se ćelije nekontrolisano dele. Na kraju, oštećene ćelije se akumuliraju i formiraju kancerozni tumor.
„Ćelije raka su pod većim stresom od drugih ćelija. Međutim, one ne umiru već nastavljaju da rastu čak i kada su oštećene. Konvencionalno lečenje raka hemoterapijom stavlja veći stres na ćelije raka tako da ćelije na kraju umiru. Hemoterapija utiče na sve ćelije, uključujući one normalne, kao što su folikuli dlake, i tako utiče na celo telo sa mnogim neželjenim efektima kao što je gubitak kose“, kaže Otterlei.
Tu se ističe njen izum.
Novi lek protiv raka koji je Otterlei razvio zove se ATKS-101. Deluje samo na ćelije raka pod stresom, a ostale zdrave ćelije u telu ostavlja same.
Jedna od razlika sa ovim lekom je stoga što pacijenti sa rakom izbegavaju gubitak kose.
„ATKS-101 može da se koristi kao jedini tretman. Može da stabilizuje rak kao što je pokazano u nedavno objavljenim studijama, ali lek takođe može pomoći da hemoterapija deluje još bolje, tako da ne morate da je imate toliko“, kaže Oterlej.
Jednostavno rečeno, novi lek protiv raka uništava sposobnost ćelija raka da se nose sa stresom tako da one umru.
Malo komplikovanijim rečima, novi lek protiv raka je peptid koji sadrži specijalnu vezujuću sekvencu, APIM, koja se nalazi u mnogim različitim proteinima koji se vezuju za molekul koordinatora koji se zove PCNA.
Ako još uvek visite tu, dalje objašnjenje je da se više od 500 proteina potencijalno može vezati za ovaj molekul koordinatora.
„Polovina proteina sadrži vezujuće sekvence koje smo otkrili i dali su naziv APIM za sekvencu. Otkrili smo da se APIM sekvenca koristi za vezivanje za PCNA uglavnom tokom stresa i važna je za regulisanje stresa u ćeliji. Blokiranjem ove veze, regulacija stresa će biti uništena“, kaže Otterlei.
Sve ovo zvuči prilično lako i jednostavno u retrospektivi.
Ali put od biološkog otkrića u laboratoriji do primene ovog znanja za lečenje ljudi trajao je 18 godina.
Prva prepreka je bila stvaranje leka koji je delovao na isti način kao i biološko otkriće.
Otterlei i tim su uspeli da stvore lek nakon mnogo godina ponovljenih pokušaja i grešaka, što im je onda omogućilo da dobiju patent.
Tim je takođe radio na tome da razume kako koordinatorski molekul PCNA reguliše različite funkcije stresa. Otterlei i njene kolege sa NTNU nedavno su objavile članak koji je pokazao da PCNA ima novootkrivenu ulogu regulatora metabolizma u našim ćelijama (ref onkogena umetnost, Røst et al).
Istraživači veruju da je ova uloga ključna za stabilizacijski efekat koji lek ima na pacijente sa rakom.
Sva osnovna istraživanja se sprovode u NTNU, ali pošto univerzitet ne može da bude komercijalni akter i da proizvodi lekove, Oterlej je morao da osnuje kompaniju i krene u potpuno drugačiju bavljenje od akademskog izdavaštva.
Ta potera je bila lov na novac i investitore.
„U Norveškoj nemamo farmaceutsku industriju za nove lekove. Ono na čemu radimo je suviše dugoročno za većinu investitora ovde. Klinička ispitivanja koštaju od deset miliona evra pa naviše i izuzetno je teško dobiti dovoljno sredstava. farmaceutske kompanije žele da imaju rezultate kliničkog ispitivanja faze 2 pre nego što bi mogle biti zainteresovane“, kaže Otterlei.
Takođe je bilo problematično dobiti podršku za osnovna istraživanja oko samog biološkog otkrića, velikim delom zato što je Oterlei pokušao da komercijalizuje i stvori lek.
„Tražio sam i tražio. Bez interne podrške NTNU, ništa ne bi bilo od svega ovoga“, kaže Oterlej.
Razvoj je sada ušao u fazu 2. Testiranje u Australiji (faza 1) je trebalo da pokaže da lek nije toksičan. Faza 2 treba da se utvrdi efikasnost leka, što je trenutno u toku.
Lek će sada biti testiran u SAD na pacijentima sa sarkomom, vrstom raka vezivnog tkiva. U Australiji će lek biti testiran na pacijentima sa rakom jajnika. Oba klinička ispitivanja se sprovode u kombinaciji sa hemoterapijom.
Međutim, čak i ako su rezultati suđenja dobri, put dalje je još uvek neizvestan.
„Mnogi lekovi bi mogli da deluju, ali ne prolaze kroz proces razvoja. Farmaceutska industrija ne preuzima nikakve projekte od kojih ne može da profitira. Ono što razvijamo mora da funkcioniše nešto bolje od sadašnjih tretmana, i po mogućnosti da bude jeftinije za proizvodnju i manje neželjenih efekata. Tek tada se skupi razvojni ciklus može isplatiti. Bio je to dug put, a pred nama je još dug put“, kaže Oterlei.
Rad je objavljen u časopisu Oncogene.
