Ljudi sa agresivnijim i psihopatskim tendencijama brzo usvajaju neprijateljska ponašanja, ali im je teško da napuste ova ponašanja kada više nisu prilagodljiva ili praktična. Iako se na ovo već sumnjalo, studija objavljena u časopisu Translational Psichiatri po prvi put potvrđuje ovu hipotezu, zahvaljujući opsežnoj matematičkoj metodologiji primenjenoj na zadatak koji eksplicitno meri neprijateljske odgovore. Studiju su vodili stručnjaci iz istraživačke grupe Individual Differences Lab (IDLab) na Fakultetu za psihologiju i Institutu za neuronauke Univerziteta u Barseloni (UBNeuro).
Studija primenjuje matematički model koji otkriva koji kognitivni mehanizmi igraju najvažniju ulogu u sticanju ovih odgovora od strane ljudi. Studija, sprovedena sa 256 volontera, procenjuje nekoliko aspekata koji se odnose na agresiju, neprijateljstvo, nagradu i kaznu, između ostalog. U studiji su učestvovali i stručnjaci sa Univerziteta u Libeku (Nemačka) i Forenzičko-psihijatrijskog centra Pompestichting i Radboud Univerziteta u Nijmegenu (Holandija).
„Najneočekivaniji nalaz je bio da se identifikuje isti obrazac kako kod ljudi sa visokom agresivnošću, koju karakterišu impulsivnije tendencije, tako i kod onih sa visokom psihopatijom, koju definiše više kontrolisano ili hladnokrvno antisocijalno ponašanje“, kaže Macia Buades. -Rotger, prvi autor članka i predavač na Katedri za kliničku psihologiju i psihobiologiju Psihološkog fakulteta UB.
Ovaj nalaz dovodi u pitanje neke dugotrajne pretpostavke koje ukazuju na različite psihološke i neurobiološke mehanizme u agresiji i psihopatiji. „Ove dve osobine, agresija i psihopatija, su slične i očigledno povezane, ali se obično pretpostavlja da ih karakterišu različiti psihološki i neurobiološki mehanizmi“, kaže profesor David Gallardo-Pujol, šef IDLab-a.
„Nova studija, međutim, otkriva da oni zapravo nisu toliko različiti i da oba mogu dovesti do sticanja neprijateljskog ponašanja kroz procese učenja“, napominju autori.
„Stoga, tretmani koji rade za osobe sa psihopatijom, kao što je obuka za emocionalnu regulaciju, mogu potencijalno raditi za ljude sa problemima upravljanja besom. Jasno je da bi studije na kliničkim uzorcima bile neophodne da se vidi da li je to slučaj“, zaključuju autori.
