Parkinsonova bolest je neurološki poremećaj koji utiče na kretanje i kontrolu mišića. Jedna od karakteristika bolesti je nedostatak dopamina, neurotransmitera ili hemikalije u mozgu koja igra ulogu u kretanju i može uticati na to kako ljudi misle i osećaju.
Dopaminergički lekovi mogu pomoći u ublažavanju simptoma Parkinsonove bolesti. Međutim, kod nekih pacijenata, lekovi mogu izazvati poremećaj kontrole impulsa (ICD), koji karakteriše rizično ponašanje kao što je prekomerno kockanje, kupovina, seksualna aktivnost ili jedenje.
U novoj studiji, objavljenoj na mreži u časopisu Naučni izveštaji, istraživači su otkrili razlike u načinu na koji ljudi sa ICD-om obrađuju posledice svojih postupaka u poređenju sa onima bez ICD-a, i na i bez lekova.
„Naš cilj je bio da istražimo kako faktori koji utiču na proces donošenja odluka takođe mogu uticati na to kako se ljudi osećaju kod pacijenata sa i bez ICD“, rekao je dr Kenet Kišida, odgovarajući autor studije i vanredni profesor translacione neuronauke. i neurohirurgija na Medicinskom fakultetu Univerziteta Vake Forest.
Za studiju, istraživači su regrutovali 30 ljudi sa Parkinsonovom bolešću – 18 osoba je takođe imalo ICD, a 12 osoba nije imalo ICD. Svi učesnici studije su obavljali jednostavan računarski zadatak u dva različita stanja – dok su uzimali dopaminergičke lekove i dok nisu uzimali dopaminergičke lekove.
Zadatak je predstavljao ponovljena ispitivanja rizičnih izbora (kockanja) koja su se sastojala od „sigurne opklade“ ili „kockanja“. „Sigurna opklada“ je bila zagarantovana mala suma novca, dok je „kocka“ bila rezultat 50-50 dve različite količine novca. Nakon što su učesnici studije napravili svoj izbor, prikazan im je ishod njihove odluke.
Od učesnika se povremeno tražilo da ocene kako se osećaju u vezi sa svojim ishodom. Istraživački tim je zatim koristio računarske modele za analizu podataka.
„Otkrili smo da su učesnici sa ICD pokazali značajnu razliku u faktorima koji pokreću njihova osećanja o rizičnim odlukama koje su doneli“, rekao je Kišida. „U poređenju sa grupom koja nije imala ICD, pacijenti sa ICD nisu bili toliko pogođeni posledicama njihovih postupaka (dobrih ili loših). Ovo je bilo tačno bez obzira na stanje njihovog leka.“
Kada su pacijenti sa ICD uzimali lekove, istraživači su otkrili da su njihova očekivanja podstaknula njihova osećanja znatno više nego kada su prestali da uzimaju lekove. Ova razlika nije primećena kod pacijenata bez ICD.
„Ovi rezultati sugerišu da pacijenti sa ICD-om mogu dobiti pozitivna osećanja od preduzimanja rizičnih radnji na osnovu njihovih očekivanja dobrih ishoda. Ali, kada ti rizični izbori ne ispadnu, oni ne obrađuju negativne povratne informacije na tipičan način“, rekao je Kišida. .
„To može značiti da ovi pacijenti, kada su u stanju leka, mogu uživati u rizičnim izborima zarad rizičnih izbora, i da ne moduliraju svoja osećanja na odgovarajući negativan način kada su rezultati loši.
Kišida je rekao da bi nalazi mogli imati implikacije za razumevanje uticaja dopaminergičkih lekova na ponašanje uopšteno i da mogu dati naznake o tome kako supstance koje izazivaju zavisnost (kao što su nikotin, kokain ili alkohol) mogu uticati na subjektivna osećanja o rizičnom ponašanju ili donošenju odluka uopšte.
„Ova studija pruža uvid u psihološke i bihejvioralne aspekte Parkinsonove bolesti, posebno u kontekstu neželjenih efekata izazvanih lekovima“, rekao je Kišida. „To takođe doprinosi širem razumevanju kako dopaminergički lekovi i supstance koje izazivaju zavisnost utiču na procese donošenja odluka i subjektivna osećanja vezana za rizično ponašanje.
