Nakon određenog uzrasta, otprilike 40% ljudi doživi određeni stepen gubitka sluha. Dok je gubitak sluha povezan sa godinama najčešći kod odraslih starijih od 65 godina, može početi da se javlja mnogo ranije od toga, kada su ljudi u 40-im ili 50-im godinama.
Uprkos njihovoj širokoj upotrebi, postojeće dijagnostičke tehnike možda neće moći da otkriju ranije znakove gubitka sluha, kao što je gubitak sposobnosti da se čuje govor u prepunom ili bučnom okruženju. Neki istraživači su stoga pokušavali da osmisle održive tehnike za otkrivanje suptilnijih oblika gubitka sluha, tako da se oni mogu rešiti rano, pre nego što postanu nepopravljivi.
U tu svrhu, dva neuronaučnika sa Rotman istraživačkog instituta u Kanadi nedavno su istraživali odnos između napornog slušanja i pokreta očiju. Njihov najnoviji rad, objavljen u The Journal of Neuroscience, sugeriše da pokreti očiju imaju tendenciju da se smanjuju dok mladi odrasli ulažu više napora u pokušaju da čuju govor.
„Mi obično dijagnostikujemo gubitak sluha koristeći audiometriju čistog tona, koja uključuje osobu koja sluša čiste tonove na različitim nivoima zvuka kako bi odredila nivo zvuka na kojem osoba može samo da čuje ton pre nego što je previše tih; ovu tačku nazivamo pragom sluha “, rekao je Bjorn Herrmann, koautor rada, za Medical Kspress.
„Ako je prag sluha previsok, što znači da nivo tona mora biti relativno intenzivan da bi se ton mogao čuti, možda bismo propisali slušne aparate. Međutim, gubitak sluha u vezi sa godinama se postepeno razvija tokom vremena, često počinje kada ljudi su u 40-im ili 50-im godinama.“
U svojim 40-im ili 50-im godinama mnogi ljudi počinju da doživljavaju poteškoće u razumevanju govora u bučnim okruženjima, kao što su prepuni restorani, tržni centri i druga javna mesta. Ove poteškoće sa sluhom često su prethodnici značajnijeg gubitka sluha koji se javlja kasnije u životu.
„Audiometrijski pragovi čistog tona nisu baš indikativni za takve izazove percepcije govora u buci u ranim fazama gubitka sluha“, objasnio je Herman. „Kao rezultat toga, mi obično dijagnostikujemo gubitak sluha (koristeći čistu audiometriju) deceniju ili dve nakon što se pojave prvi znaci poteškoća u percepciji govora.
Da bi ranije identifikovali probleme sa sluhom, istraživači pokušavaju da razviju dodatne dijagnostičke alate koji su bolji u hvatanju suptilnih aspekata sluha pacijenta. To uključuje fiziološke znakove koji ukazuju na to da osoba ulaže veći napor dok pokušava da razazna govor u bučnom okruženju, jer to može ukazivati na rani gubitak sluha. Ako se uspešno identifikuju, ove merljive fiziološke indikacije mogu pomoći lekarima da bolje procene gubitak sluha, kako kod novih pacijenata, tako i kod pacijenata koji su bili podvrgnuti tretmanima za gubitak sluha (tj., da procene uspeh lečenja),
„Istraživači i kliničari bi želeli da objektivno izmere napor slušanja, što obično znači korišćenje fizioloških odgovora, jer na pitanje osobe koliko naporno smatra da sluša može uticati njihovo specifično značenje reči napor“, rekao je Herman. „Ljudima je takođe teško da razdvoje koliko su truda uložili od toga koliko su dobro mogli da shvate govor. Iako je svakako važno razumeti subjektivna iskustva osobe, objektivne mere se smatraju korisnim u kliničkom i istraživačkom kontekstu.“
Prethodne studije su istakle nekoliko različitih fizioloških odgovora koji se javljaju dok neko sa naporom sluša. Jedna koja se obično pominje u postojećoj literaturi je promena veličine zenice, koja se može meriti pomoću pupilometrije, tehnike koja se oslanja na kameru za snimanje očiju i izračunavanje prečnika zenica u različitim vremenskim vremenima.
„Već dugo znamo da se veličina zenice povećava kada osoba kognitivno ulaže, na primer kada mora da zadrži mnogo brojeva u memoriji“, rekao je Herman. „Mnoga istraživanja u protekloj deceniji takođe pokazuju da se veličina zenice povećava kada je slušanje govora naporno, na primer, kada je govor maskiran pozadinskom bukom.
„Problem sa merenjem veličine zenice je taj što je ona veoma osetljiva na promene u svetlosti (tj. naša zenica se smanjuje kada naše okruženje postane svetlije i obrnuto). Na merenje zenice utiče i ugao zenice u odnosu na kameri koja ga meri, tako da izgleda da se veličina zenice menja a da se zapravo ne menja kada osoba pogleda levo ili desno, zbog čega se učesnici obično fiksiraju na tačku fiksacije na sredini ekrana dok slušaju govor.“
Na kraju, čini se da merenje veličine zjenica pacijenta tokom testa sluha nije idealno, jer nekoliko faktora može zbuniti rezultate testa. Stoga su Herman i njegov kolega M. Eric Cui krenuli da identifikuju alternativnu strategiju za otkrivanje slušanja sa naporom.
„Bilo je malo posla u oblastima istraživanja koja nisu povezana sa sluhom koja pokazuju da pokreti očiju mogu ukazivati na to kada je osoba kognitivno opterećena, na primer, čuvanje mnogih brojeva u memoriji“, rekao je Herman. „Pokreti očiju ljudi se smanjuju pod takvim kognitivnim izazovima. Stoga smo se zapitali da li pokreti očiju mogu ukazivati i na kognitivne izazove tokom slušanja, odnosno na napor slušanja.
„Štaviše, istraživanje koje je istraživalo slušni korteks kod životinja – to jest, region mozga koji reaguje na zvuk – otkrio je da kada životinje smanjuju svoje pokrete, slušni korteks postaje osetljiviji na zvuk. Stoga smo mislili da bi smanjeni pokreti očiju takođe mogli biti povezani sa veća slušna osetljivost na govor“.
Da bi testirali svoju hipotezu, Herman i Cui su sproveli seriju eksperimenata u kojima je učestvovalo 26 mladih odraslih, starosti između 18 i 35 godina. Njihov cilj je bio da utvrde da li su se pokreti očiju ovih učesnika smanjili dok su slušali sa većim naporima.
„Učesnici koji su došli u našu laboratoriju sedeli su u udobnoj stolici unutar zvučne kabine“, rekao je Herman. „Naslonili su glavu na oslonac za bradu, koji pomaže stabilizaciji glave osobe, i okrenuli su se prema monitoru kompjutera. Nosili su i slušalice preko kojih smo puštali govorni govor. Koristili smo eie tracker, uređaj zasnovan na kameri koji može pratiti nečiju očima, da se utvrdi gde su učesnici gledali na ekranu računara.“
Eksperiment istraživača obuhvatao je različita ispitivanja. Tokom ovih ispitivanja, učesnici su slušali rečenice i izgovorene priče na slušalicama, ali su u svakom ispitivanju uočili nešto drugačije na ekranu ispred sebe, kao što je nepokretna tačka, tačka koja se kreće, nekoliko pokretnih tačaka ili prazan ekran. Promenom svog objekta fokusa, tim se nadao da će utvrditi da li je došlo do promena u pokretima očiju učesnika bez obzira na to šta su gledali.
„Učesnicima je rečeno da na ekranu računara mogu da gledaju gde god žele“, rekao je Herman. „Kritička manipulacija je bila stepen jasnoće govora. Rečenice i priče su svirane ili sa vrlo minimalnom pozadinskom bukom koja bi zahtevala malo truda da bi učesnici razumeli šta je rečeno ili sa jakom pozadinskom bukom za koju je razumevanje govora zahtevalo mnogo truda. Dok su učesnici slušali govor, mi smo snimali njihove pokrete očiju.“
U svojim analizama, Herrmann i Cui su se fokusirali na dva različita aspekta pokreta očiju, poznata kao trajanje fiksacije i disperzija pogleda. Prvi je merenje koliko dugo oči osobe ostaju fiksirane na datom objektu ili tački, dok drugi kvantifikuje koliko često je osoba pomerala oko preko ekrana.
„Otkrili smo da su pod zahtevnijim uslovima slušanja, to jest, kada je stepen maskiranja govora kroz pozadinsku buku bio visok, pokreti očiju pojedinaca smanjeni što se ogleda u dužem trajanju fiksacije i smanjenoj disperziji pogleda, u poređenju sa povoljnijim uslovima slušanja. rekao je Herman.
„To pokazujemo za jednostavne nepovezane rečenice, tip koji se obično koristi u kliničkim kontekstima, kao i za izgovorene priče, koje odražavaju prirodniji govor sa kojim se susrećemo u svakodnevnom životu. Takođe pokazujemo smanjenje pokreta očiju kada je slušanje naporno za različiti uslovi vizuelne prezentacije“.
Sve u svemu, nalazi koje su prikupili istraživači naglašavaju potencijalnu vrednost korišćenja snimaka pokreta očiju da bi se utvrdilo koliko se napora ulaže u slušanje u različitim uslovima. U budućnosti, ova mera napornog slušanja mogla bi se koristiti za kreiranje novih testova za otkrivanje gubitka sluha u kliničkim uslovima.
„Naša studija i druga studija objavljena otprilike u isto vreme kao i naša su prve koje pokazuju da je napor slušanja povezan sa smanjenim pokretima očiju“, rekao je Herman.
„Međutim, još uvek moramo bolje da razumemo kako se promene u pokretima očiju odnose na promene u veličini zenice pod naporom slušanja. Možda obe mere obuhvataju različite aspekte napora slušanja, na primer, automatizovaniji u odnosu na više voljni odgovor na fiziološki napor. omogućilo bi nam da iscrpnije obuhvatimo napore slušanja.“
U svojim sledećim studijama, Herrmann i Cui bi takođe želeli da istraže mehanizme koji podržavaju smanjenje pokreta očiju, kako bi bolje predvideli izazove koji bi promovisali takvo smanjenje. Pored toga, planiraju da dalje istraže vezu između pokreta očiju i napornog slušanja, kako bi mogli da identifikuju i uzmu u obzir razlike u „naporima slušanja“.
U stvari, pažljivo slušanje možda nije uvek povezano sa gubitkom sluha. Na primer, ljudi bi mogli da ulože veći napor dok slušaju govor na jeziku koji ne govore tečno ili dok obrađuju sintaksički složene ili dvosmislene rečenice.
„U našem početnom radu istraživali smo samo pokrete očiju kod mlađih zdravih odraslih osoba“, dodao je Herrmann. „Iz kliničke perspektive, sledeći koraci su svakako da se istraži da li pokreti očiju takođe ukazuju na napore slušanja kod starijih odraslih osoba, jer je to populacija za koju bi naš novi pristup mogao biti najkorisniji. Štaviše, planiramo da istražimo da li pokreti očiju ukazuju na smanjenje napor slušanja kada se pojedinci leče slušnim aparatima; jer bi to moglo pomoći da se proceni koliko će osoba imati koristi od svog recepta za slušne aparate.“
