Osetljivi nosovi pasa mogu otkriti rane znake upozorenja mnogih potencijalno opasnih medicinskih situacija, kao što su predstojeći napad ili iznenadna hipoglikemija. Sada su naučnici pronašli dokaze da psi pomagači mogu čak biti u stanju da nanjuše nadolazeći PTSP flešbek, tako što će naučiti dva psa da upozoravaju na dah ljudi koji su se podsetili na traume.
„Poslužni psi sa PTSP-om su već obučeni da pomažu ljudima tokom epizoda nevolje“, rekla je Laura Kiiroja sa Univerziteta Dalhousie, prva autorka rada u Frontiers in Allergy. „Međutim, psi su trenutno obučeni da reaguju na ponašanje i fizičke znakove. Naša studija je pokazala da barem neki psi mogu otkriti ove epizode i kroz dah.“
PTSP nastaje usled izlaganja katastrofalnom događaju; simptomi uključuju ponovno doživljavanje tog katastrofalnog događaja, hiperuzbuđenje, izbegavanje bilo kakvih podsetnika i kognitivne probleme ili probleme sa raspoloženjem. Između ostalih oblika pomoći, psi mogu pomoći pacijentima tako što upozoravaju i prekidaju epizode kada se njihovi pratioci bore sa simptomima. Ako bi psi mogli da reaguju na markere stresa na dahu, oni bi potencijalno mogli da prekinu epizode u ranijoj fazi, čineći svoje intervencije efikasnijim.
Svi ljudi imaju „profil mirisa“ isparljivih organskih jedinjenja (VOC) — molekula koje telo emituje u sekretima poput znoja — na koje utiču naša genetika, starost, aktivnosti i druge varijable. Postoje neki dokazi da psi mogu biti sposobni da otkriju VOC povezane sa ljudskim stresom. Međutim, nijedna studija nije istraživala da li psi mogu naučiti da otkrivaju VOC povezane sa simptomima PTSP-a.
„Ovo je multidisciplinarna saradnja između laboratorije kliničke psihologije dr Šeri Stjuart i laboratorije za miris pasa dr Simona Gadboisa, obe na Univerzitetu Dalhousie“, rekla je Kiiroja. „Nijedna laboratorija ne bi mogla sama da uradi ovaj posao. Okupili smo dva različita skupa stručnosti.“
Naučnici su regrutovali 26 ljudi kao donatore mirisa. Ovi učesnici su takođe učestvovali u studiji o reakcijama ljudi koji su doživeli traumu na podsećanje na tu traumu; 54% je ispunilo dijagnostičke uslove za PTSP.
Da bi donirali mirise, prisustvovali su sesijama na kojima su se podsećali na svoja iskustva traume dok su nosili različite maske za lice. Jedna maska za lice davala je uzorak mirnog daha koji je delovao kao kontrola, a druga, koja je nošena dok su se učesnici prisećali svoje traume, davala je ciljni uzorak daha. Učesnici su takođe popunili upitnik o nivou stresa i emocijama.
U međuvremenu, naučnici su regrutovali 25 pasa kućnih ljubimaca da treniraju detekciju mirisa. Samo dve su bile dovoljno vešte i motivisane da završe studiju: Ajvi i Keli.
„I Ajvi i Keli smatrale su da je ovaj rad inherentno motivirajući“, rekla je Kiiroja. „Njihov neograničen apetit za ukusnim poslasticama je takođe bio prednost. U stvari, bilo ih je mnogo teže ubediti da naprave pauzu nego da počnu sa poslom. Keli se posebno pobrinula da ne bude zabavljanja.“
Ivi i Callie su obučene da prepoznaju ciljni miris iz komada maski za lice, postižući 90% tačnosti u razlikovanju uzorka pod stresom i uzorka bez stresa. Zatim im je predstavljen niz uzoraka, jedan po jedan, da bi se videlo da li još uvek mogu tačno da otkriju VOC pod stresom. U ovom drugom eksperimentu, Ivi je postigla 74% tačnosti, a Callie 81% tačnosti.
Upoređivanje uspešnih Kelinih i Ajvinih identifikacija sa emocijama ljudskih učesnika koje su sami prijavili otkrilo je da je Ajvijev učinak bio u korelaciji sa anksioznošću, dok je Keliin bio u korelaciji sa stidom.
„Iako su oba psa radila sa veoma visokom preciznošću, činilo se da imaju malo drugačiju ideju o tome šta su smatrali uzorkom daha pod stresom“, kaže Kiiroja. „Spekulisali smo da je Ivi podešen na hormone simpatičke-adreno-medularne ose (poput adrenalina), a da je Keli bila orijentisana na hormone hipotalamo-hipofizno-nadbubrežne ose (kao što je kortizol). Ovo je važno znanje za obuku službenih pasa, jer upozorava na rano -Pojavljivanje simptoma PTSP-a zahteva osetljivost na hormone simpatičke-adreno-medularne osovine.“
Zatim, tim planira da sprovede eksperimente kako bi potvrdio uključenost simpatičko-adrenomedularne ose.
„Sa 40 setova uzoraka, naša je studija dokaza o konceptu koju treba potvrditi studijama sa većim uzorcima“, upozorila je Kiiroja. „Pored upisa većeg broja učesnika, studije validacije bi trebalo da prikupljaju uzorke iz većeg broja stresnih događaja kako bi potvrdili sposobnost pasa da pouzdano otkriju VOCs stresa u dahu jednog čoveka u različitim kontekstima.“
