Više od polovine pacijenata sa autoimunim stanjima doživljava mentalna stanja kao što su depresija ili anksioznost, ali većina se retko ili nikada ne pita u klinici o simptomima mentalnog zdravlja, prema novom istraživanju Univerziteta u Kembridžu i Kraljevskog koledža u Londonu.
U studiji objavljenoj danas u Rheumatologi, istraživači su otkrili da je više od polovine pacijenata retko ili nikada nije prijavilo svoje simptome mentalnog zdravlja kliničaru i da je opseg mogućih mentalnih i neuroloških simptoma mnogo širi nego što je ranije prijavljeno.
Tim je ispitao neurološke i psihijatrijske simptome među 1.853 pacijenata sa sistemskim autoimunim reumatskim oboljenjima (SARDs) kao što su lupus i reumatoidni artritis. Istraživači su takođe anketirali 289 kliničara, uglavnom reumatologa, psihijatara i neurologa, i obavili 113 intervjua sa pacijentima i kliničarima.
30 simptoma koje je tim pitao uključivali su umor, halucinacije, anksioznost i depresiju. Među pacijentima u studiji, iskustvo sa većinom ovih simptoma bilo je veoma rasprostranjeno.
Studija je otkrila da je 55% pacijenata sa SARD-om iskusilo depresiju, 57% je doživljavalo anksioznost, 89% je iskusilo ozbiljan umor, a 70% je iskusilo kognitivnu disfunkciju, na primer. Ukupna prevalencija simptoma bila je značajno veća nego što se ranije mislilo, i mnogo veća nego u kontrolnoj grupi zdravih dobrovoljaca.
Simptomi mentalnog zdravlja koje su opisali pacijenti u velikoj su suprotnosti sa procenama kliničara. Na primer, tri puta više pacijenata sa lupusom je prijavilo da imaju samoubilačke misli u poređenju sa procenom kliničara (47% naspram 15%). Kliničari su često bili iznenađeni i zabrinuti zbog učestalosti i širokog spektra simptoma koje su pacijenti prijavili istraživačima.
Neki kliničari su bili mnogo više fokusirani na simptome zglobova nego na simptome mentalnog zdravlja jer su smatrali da SARD obično ne utiču na mozak.
Međutim, drugi kliničari su smatrali da su ovi simptomi potcenjeni jer su pacijenti retko pitani o njima u klinici. Jedna reumatološka medicinska sestra sa kojom smo razgovarali rekla je: „Lekari to ne traže [halucinacije], pa ako ne pitamo, mislimo da ne postoji mnogo.“
Studija je otkrila neslaganja između kliničara specijalizovanih za različite aspekte nege, ali je vrlo malo bolnica imalo efikasne sisteme u kojima su reumatolozi, neurolozi i psihijatri radili zajedno.
Dr Tom Pollak sa Instituta za psihijatriju, psihologiju i neuronauku na Kraljevskom koledžu u Londonu, rekao je da studija naglašava važnost da svi kliničari pitaju svoje pacijente o mentalnom zdravlju: „Već neko vreme znamo da sistemska autoimuna bolest može negativno uticati nečijeg mentalnog zdravlja, ali ova studija daje zapanjujuću sliku širine i uticaja ovih simptoma.. Svako ko radi u zdravstvenoj zaštiti sa ovim pacijentima treba rutinski da pita o mentalnom blagostanju, a pacijente treba podržati da govore bez straha od presude. Nijedan pacijent ne treba da pati u tišini“.
Studija je pokazala da su pacijenti često suzdržani da prijavljuju kliničarima probleme mentalnog zdravlja koje možda imaju, ponekad osećajući da bi mogli biti stigmatizovani. Pacijenti su često govorili da čak i kada su svoje simptome mentalnog zdravlja podelili sa kliničarima, često nisu komentarisani ili nisu tačno ili uopšte dokumentovani.
Jedan pacijent je izrazio kako se to osećao: „Osećam se krivim i beskorisnim, kao i depresivnim i veoma lošim. Uopšte se ne osećam podržano, shvaćeno, saslušano, puna nade. Užasno je živjeti ovako…. Sve je jednostavno beznadežno. “
Dr Melani Sloan, sa Odeljenja za javno zdravlje i primarnu negu na Univerzitetu u Kembridžu, rekla je: „Nizak nivo izveštavanja koji smo identifikovali predstavlja veliku zabrinutost jer problemi sa mentalnim zdravljem, umorom i spoznajom mogu promeniti život i ponekad opasne po život. Samo punim angažovanjem pacijenata u njihovoj zdravstvenoj zaštiti i traženjem njihovih stavova moći ćemo da utvrdimo stepen ovih često skrivenih simptoma i pomognemo pacijentima da dobiju razumevanje, podršku i lečenje koji su im potrebni. “
Istraživački tim sugeriše da iako su otkrili da su neurološki i psihijatrijski simptomi nedovoljno izraženi u klinici, nedovoljno identifikovani u istraživanjima i nedovoljno zastupljeni u kliničkim smernicama, opisali su skoro sve kliničare kao visoko motivisane da poboljšaju negu. Brzo evoluirajuće znanje — uključujući bihejvioralne i kognitivne uticaje hronične upale i širi spektar potencijalnih biomarkera — znači da postoji osnova za optimizam.
Sara Kembel, izvršna direktorka Britanskog društva za reumatologiju, prokomentarisala je: „Ova studija naglašava hitnu potrebu za poboljšanjem pristupa koje pacijenti imaju integrisanoj podršci za mentalno zdravlje. i psihijatrijskih simptoma na pacijente, kreatore politike bi trebalo da bude od velike zabrinutosti da samo 8% reumatoloških odeljenja u Engleskoj i Velsu ima psihologa u svom timu. U potpunosti podržavamo zaključak studijskog tima da više interdisciplinarnih i pacijent- saradnja kliničara je neophodna kako bi se osigurala pravičnost u brizi o mentalnom i fizičkom zdravlju pacijenata.“
Časni lord Blunkett je rekao: „Iznenađujuće je i duboko zabrinjavajuće da je skoro polovina pacijenata sa lupusom iskusila samoubilačke misli i da kliničari u velikoj meri potcenjuju teret mentalnog zdravlja ovih hroničnih bolesti. Ovo naglašava važnost dodatnog finansiranja za NHS i holističku negu koja je hitno potrebna ovim pacijentima. Ponavljam zabrinutost Britanskog društva reumatologa u vezi sa lošim trenutnim pružanjem podrške za mentalno zdravlje. Sada je vreme da Vlada deluje kako bi im pružila podršku koja im je očajnički potrebna.“
