Imunoterapija može biti veoma efikasan tretman za karcinom pluća ne-malih ćelija (NSCLC), ali neki pacijenti su otporni na terapiju ili razviju nepodnošljive nuspojave.
Sada su istraživači sa Medicinskog fakulteta u Jejlu (ISM) identifikovali dva gena ribozomalne RNK koji bi mogli da posluže kao potencijalni biomarkeri za procenu da li će pacijenti reagovati na imunoterapiju za NSCLC, iako su potrebna dalja istraživanja. NSCLC je najčešći oblik raka pluća, koji često izaziva pušenje.
Studija je objavljena 10. juna u časopisu Journal for ImmunoTherapi of Cancer. Istraživači su pregledali preko 18.000 gena iz uzoraka tkiva pacijenata sa NSCLC koji su bili podvrgnuti tretmanu raka koji se zove terapija inhibitorima imunološke kontrolne tačke (ICI).
ICI deluje tako što sprečava ćelijsku interakciju koja sprečava imuni sistem da uništi ćelije tumora. Od hiljada genetskih kandidata, istraživači su identifikovali dva koja su bila značajno povezana sa lošim ishodima nakon ICI.
Dok je ICI bio transformativni tretman za rak pluća, neki pacijenti mogu postati otporni na terapiju, a istraživači nisu baš sigurni kako i zašto. Pronalaženje gena koji je u korelaciji sa otpornošću na lečenje moglo bi pomoći lekarima da usmere pacijente u odluci da li da koriste ICI, potencijalno sprečavajući nepotreban rizik od neželjenih efekata, posebno u ranom okruženju raka.
Prema David Rimm, MD, Ph.D., Anthoni N. Bradi, profesor patologije, profesor medicine (medicinska onkologija), član Jejl centra za rak i glavni istraživač studije, jedan od pet pacijenata koji se podvrgavaju ICI tretmanu izgubi štitnu žlezdu funkcionišu i moraju uzimati tablete za zamenu štitne žlezde, a čak jedan od 100 pacijenata će umreti od drugih komplikacija ICI terapije.
A kada postoji mogućnost da će tumor biti otporan na imunoterapiju, kaže Rimm, rizik od ovih zastrašujućih neželjenih efekata nije vredan toga. „[ICI] nije lek koji želite da date olako“, kaže Rimm. „Kod ranog raka, želimo da budemo sigurni da će pacijent imati koristi pre nego što dobije lek.“
Rimm-ovo trenutno istraživanje može pomoći u identifikaciji pacijenata koji su najpogodniji za imunoterapiju. „Možete zamisliti da bi jednog dana pacijent mogao biti testiran na ove biomarkere, a onda ako su negativni, mogli bi imati inhibitore imunološke kontrolne tačke u adjuvantnom okruženju“, kaže Rimm, što znači tretman koji se daje nakon početnih tretmana raka kao što su hemoterapija i operacija.
„Ako su pozitivni, možda bismo želeli da se odlučimo za druge pomoćne opcije i da ih ne izlažemo riziku od inhibitora imunološke kontrolne tačke.“
ICI terapija je prvi put korišćena 2011. za lečenje melanoma. Od tada, ICI lekovi se koriste za lečenje različitih karcinoma, kao što su rak dojke, rak debelog creva i rak pluća.
„Inhibitori imunološke kontrolne tačke su verovatno najvažniji novi lek u onkologiji u poslednjih 15 godina“, kaže Rimm.
Imune kontrolne tačke su prirodni proteini koji pomažu da se spreči da imuni sistem uništi zdravo tkivo. Imunske ćelije koje se nazivaju T ćelije sadrže proteine kontrolne tačke, a zdrave ćelije sadrže inhibitore kontrolne tačke. Kada T ćelija naiđe na zdravu ćeliju, njen protein kontrolne tačke stupa u interakciju sa inhibitorom kontrolne tačke. Ovo u suštini „isključuje“ T ćeliju, ostavljajući zdravu ćeliju na miru.
Ali ponekad ćelije raka će takođe prikazati inhibitore kontrolne tačke i isključiti T ćeliju kada bi trebalo da bude aktivna. ICI lekovi mogu da deluju tako što blokiraju vezivanje proteina kontrolne tačke i inhibitora kontrolne tačke, ostavljajući T ćeliju aktivnom i slobodnom da napadne rak, ili mogu kontrolisati imunološke regulatorne ćelije.
Rimmov tim je koristio uzorke tkiva pacijenata sa NSCLC da bi potražio biomarkere koji bi mogli da identifikuju da li će rak pacijenta postati otporan na terapiju ICI. Dva biomarkera koja je tim pronašao bili su geni ribosomske RNK. Istraživači su bili iznenađeni ovim otkrićem i mogli su samo da nagađaju o tome kako bi ovi RNK geni mogli doprineti otpornosti na imunoterapiju. Biće potrebno više istraživanja, kaže Rimm.
„Ovo otkriće je rezultat onoga što su u našoj oblasti ponekad nazivali ‘ribolovnom ekspedicijom,’ jer nemamo nikakvu hipotezu. Stoga, u ovom trenutku, ne znamo kako ovi geni funkcionišu da regulišu imuni sistem“, dodaje on. „Ovo je prvi dokaz. Trebala bi mi čitava gomila dokaza pre nego što ovo odnesemo pacijentima.“
Dok su buduće studije potrebne da bi se razumeli mehanizmi ovih biomarkera i da bi se utvrdilo da li se isti biomarkeri pojavljuju u drugim grupama pacijenata sa NSCLC, Rimm tvrdi da je najvažniji zaključak iz studije bio pristup „prostorno informisan“ koji su istraživači koristili da pronađite ove gene.
Obično naučnici koji traže biomarkere raka uzimaju tumorsko tkivo i mešaju ga, kombinujući tumorske ćelije, imune ćelije i inflamatorne ćelije. Zatim će tražiti biomarkere u ovoj ćelijskoj supi, što otežava identifikaciju specifičnog tipa ćelije iz koje je pronađen određeni biomarker.
Ali u ovoj studiji, istraživači su zauzeli delikatniji pristup. Koristeći novu tehnologiju nazvanu digitalno prostorno profilisanje, uzorkovali su biomarkere posebno iz tumorskih ćelija, a ne iz okolnih inflamatornih ili imunih ćelija.
„Ako koristite tehnologiju koja uzima biomarkere iz specifičnih regiona tumora … dobijate više informacija nego ako samo pomešate celu stvar“, kaže Rimm. „Na kraju, verujemo da moramo da izmerimo te biomarkere iz tkiva na načine koji su specifični za specifične ćelije.“
Polje se već kreće ka ovoj vrsti pristupa, kaže Rimm, što može omogućiti istraživačima da otkriju nove biomarkere koji nisu identifikovani.
