Istraživanje Imperijal koledža u Londonu otkrilo je ograničenja koliko brzo možemo da povećamo tehnologiju za skladištenje gigatona ugljen-dioksida ispod površine Zemlje.
Trenutni međunarodni scenariji za ograničavanje globalnog zagrevanja na manje od 1,5 stepeni do kraja veka oslanjaju se na tehnologije koje uklanjaju ugljen-dioksid (CO₂) iz Zemljine atmosfere brže nego što ga ljudi oslobađaju. To znači uklanjanje CO₂ brzinom od 1–30 gigatona godišnje do 2050. godine.
Međutim, procene brzine kojom se ove tehnologije mogu primeniti bile su veoma spekulativne. Sada, nalazi nove studije koju su vodili istraživači Imperial College London pokazuju da je malo verovatno da će postojeće projekcije biti izvodljive pri trenutnoj stopi rasta.
Studija je pokazala da bi do 2050. godine moglo biti moguće skladištiti do 16 gigatona CO₂ pod zemljom svake godine. Međutim, postizanje ovog cilja zahtevalo bi ogromno povećanje skladišnog kapaciteta i skaliranje u narednim decenijama, što se ne očekuje s obzirom na trenutni tempo ulaganja, razvoja i primene.
S obzirom da Vlada Ujedinjenog Kraljevstva ima za cilj da pozicionira Britaniju kao supersilu čiste energije i poveća i investira u hvatanje i skladištenje ugljenika, studija naglašava važnost usklađivanja ambicioznih inicijativa sa realističnim ciljevima o tome koliko brzo se CO₂ može bezbedno skladištiti pod zemljom.
Rezultati su objavljeni u Nature Communications.
Tim iz Imperialovog odeljenja za nauku o Zemlji i inženjerstvo kreirao je modele koji pokazuju koliko brzo se sistemi za skladištenje ugljenika mogu razviti i primeniti, uzimajući u obzir dostupnost odgovarajuće geologije i tehnička i ekonomska ograničenja za rast.
Iako rezultati sugerišu da je moguće smanjiti emisije CO₂ u ogromnoj meri, oni takođe sugerišu da bi se put ka ovom postizanju i doprinos ključnih regiona mogli razlikovati od onoga što sadašnji modeli projektuju, uključujući one iz Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC).
Vodeći autor Iuting Zhang, iz Imperialovog odeljenja za nauku i inženjerstvo o Zemlji, rekao je: „Postoje mnogi faktori u igri u ovim projekcijama, uključujući brzinu kojom se rezervoari mogu puniti, kao i druge geološke, geografske, ekonomske, tehnološke i političke Međutim, precizniji modeli poput onih koje smo razvili pomoći će nam da shvatimo kako nesigurnost u kapacitetima za skladištenje, varijacije u institucionalnim kapacitetima u različitim regionima i ograničenja razvoja mogu uticati na klimatske planove i ciljeve koje postavljaju kreatori politike.
Koautor dr Semjuel Krevor, takođe iz Imperijalovog odeljenja za nauku i inženjerstvo o Zemlji, rekao je: „Iako je skladištenje između 6 do 16 gigatona CO₂ godišnje za borbu protiv klimatskih promena tehnički moguće, ove visoke projekcije su mnogo neizvesnije nego manje To je zato što ne postoje planovi vlada ili međunarodni sporazumi koji bi podržali tako velike napore.
„Međutim, važno je imati na umu da je 5 gigatona ugljenika koji ide u zemlju i dalje veliki doprinos ublažavanju klimatskih promena. Naši modeli pružaju alate za ažuriranje trenutnih projekcija sa realnim ciljevima o tome kako i gde treba razviti skladištenje ugljenika u narednih nekoliko decenija“.
U svojoj analizi, istraživači su otkrili da je IPCC uključio rezultate integrisanih modela procene (IAM) — alata koji kombinuju različite izvore informacija za predviđanje kako metode skladištenja ugljenika mogu uticati na našu klimu i ekonomiju — koji često precenjuju koliko CO₂ može da se skladišti pod zemljom.
Konkretno, analiza sugeriše da su projekcije iz izveštaja IPCC-a za azijske zemlje, uključujući Kinu, Indoneziju i Južnu Koreju, gde je trenutni razvoj nizak, pretpostavile nerealne stope primene — što znači da su postojeće projekcije malo verovatne i nepouzdane.
Koautor profesor Kristofer Džekson, takođe iz Imperialovog Odeljenja za nauku i inženjerstvo o Zemlji, rekao je: „Dok modeli integrisane procene igraju važnu ulogu u pomaganju kreatorima klimatske politike da donesu odluke, neke od pretpostavki koje oni donose kada je u pitanju skladištenje velikih količina ugljenika podzemlje izgleda nerealno.“
Proračuni tima sugerišu da je realnije globalno merilo u rasponu od 5–6 gigatona skladišnog prostora godišnje do 2050. Ova procena je u skladu sa načinom na koji su postojeće, slične tehnologije vremenom povećavane.
Njihov pristup modeliranju koristi obrasce rasta koji se primećuju u podacima iz stvarnog sveta iz različitih industrija, uključujući rudarstvo i obnovljivu energiju. Gledajući kako su ove industrije rasle u prošlosti, i kombinujući postojeće količine uskladištenog CO₂ sa fleksibilnim okvirom za istraživanje različitih scenarija, novi pristup nudi pouzdan način da se naprave ostvarive, dugoročne projekcije za podzemno skladištenje CO₂ i može biti dragoceno sredstvo za kreatore politike.
Dr Krevor je rekao: „Naša studija je prva koja primenjuje obrasce rasta iz uspostavljenih industrija na skladištenje CO₂. Postojeća predviđanja se oslanjaju na spekulativne pretpostavke, ali korišćenjem istorijskih podataka i trendova iz drugih sektora unutar industrije, naš novi model nudi više realističan i praktičan pristup za predviđanje koliko brzo skladištenje ugljenika može da se poveća – pomaže nam da postavimo više dostižnih ciljeva.“
