Međudisciplinarni istraživački tim Univerziteta u Alberti otkrio je biološki marker za sklerodermu koji može predvideti koji pacijenti će razviti tešku bolest i takođe može dovesti do novih tretmana.
Skleroderma je retko stanje koje pogađa oko 17.000 ljudi u Kanadi. Prekomerna proizvodnja kolagena dovodi do očvršćavanja kože, a u težim slučajevima zahvaćeni su i krvni sudovi i unutrašnji organi. Otprilike 40% pacijenata umire u roku od pet godina od postavljanja dijagnoze.
Lekovi, ishrana i vežbanje mogu da uspore napredovanje i olakšaju simptome, ali nema leka, a do sada nije bilo načina da se predvidi ko će razviti najteži oblik bolesti.
U nedavno objavljenom istraživanju, tim je otkrio da je polizijalna kiselina povišena i u koži i u krvi pacijenata sa sistemskom sklerozom i da je u korelaciji sa nivoom fibroze. Polizijalna kiselina je glikan, ili modifikacija šećera, na površini ćelija u imunološkom, reproduktivnom i nervnom sistemu, a poznato je da je povezana i sa agresivnim ćelijama raka. Istraživanje je objavljeno u časopisu Journal of Autoimmunity.
„Skleroderma je užasna bolest koja počinje iscrpljujućim umorom, a zatim dovodi do sistemskih ožiljaka. Zamislite da se u suštini osećate zarobljenim u sopstvenom telu“, kaže glavni istraživač Mo Osman, reumatolog i imunolog i vanredni profesor na Medicinskom i stomatološkom fakultetu.
„Ključno je identifikovati one čija će bolest napredovati jer želimo da ih lečimo rano kako bismo minimizirali štetu“, kaže Osman.
Glavni istraživač Liza Vilis, docent na Prirodno-matematičkom fakultetu i stručnjak za glikane, razvila je test krvi za polizijalnu kiselinu u svojoj laboratoriji.
„Ono što vam je potrebno za biomarker je nešto što se može jeftino koristiti u klinici“, kaže Vilis. „Razvili smo naš test da bismo mogli da tražimo naš molekul iz bočice krvi koja je već uzeta od pacijenta prilikom dijagnoze.
Iako se skleroderma generalno smatra inflamatornim autoimunim poremećajem, često ne reaguje na tretmane koji potiskuju imuni sistem. Otprilike tri pacijenta godišnje u Edmontonu dobijaju transplantaciju matičnih ćelija kako bi se zamenila koštana srž koja ne radi kako treba. Lečenje košta oko 80.000 dolara po pacijentu i zahteva od pacijenata da idu u Kalgari na tri meseca, kaže Osman.
Istraživači su izvestili da su pacijenti koji su dobili transplantaciju koštane srži pokazali smanjene nivoe polizijalne kiseline, što je pokazatelj da su promene u glikanu direktno povezane sa procesom bolesti.
Za ovu studiju, uzorci krvi i tkiva uzeti su od pet zdravih kontrolnih pacijenata, pet pacijenata samo sa fibrozom kože, 11 pacijenata sa težim fibrozom i četiri pacijenta koji su primili transplantaciju.
Vilis i Osman ranije nisu radili zajedno, ali su oboje bili zapanjeni prethodno uočenim sličnostima između skleroderme i raka.
„Ovo je najuzbudljivija vrsta nauke“, kaže Osman. „Mislili smo: „Veoma je zanimljivo da se imune ćelije u sklerodermi ponašaju veoma slično imunim ćelijama kod raka, pa šta se dešava? Možda postoji neka veza“.
Vilis kaže da oni pretpostavljaju da glikan ometa sposobnost tela da se nosi sa ožiljcima.
„Šećeri formiraju zaista debeo sloj na spoljašnjoj strani ćelije koji je odgovoran za posredovanje u interakciji između ćelije i njenog okruženja. Šećeri su ono što imuni sistem koristi da kaže: ‘U redu, ovo je ja, ja ne želim da napadnem ovo’ ili, ‘Ovo je strano, trebalo bi da se pozabavim time.’
„Uobičajeno, imuni sistem treba da prepozna te patogene ćelije skleroderme, ali ćelije skleroderme stvaraju glikan tako da mogu da rastu bez da budu ubijene.“
Vilis i Osman će nastaviti da testiraju biomarker kao dijagnostički alat posmatrajući uzorke kože i krvi sa šireg poprečnog preseka pacijenata iz cele Kanade i drugih delova sveta.
Oni takođe rade na utvrđivanju mehanizma koji je uključen.
„Razvili smo još neku tehnologiju koja nam omogućava da pronađemo proteine za koje je ovaj glikan vezan, tako da možemo da počnemo da otkrivamo kako on zapravo izaziva ove promene“, objašnjava Vilis. „To bi moglo nagovestiti kako bismo potencijalno mogli da razvijemo nove terapeutike da intervenišemo.“
Osman se nada da će zajednički rad dovesti do potpuno novog načina lečenja skleroderme.
„Ovo je promena paradigme — potencijalno veoma važan drugačiji način posmatranja kako da se manipuliše imunološkim odgovorima. Kao imunolog, to je veoma uzbudljivo.“
Oba istraživača priznaju svoje polaznike za sprovođenje svojih eksperimenata u bliskoj saradnji, uključujući održavanje zajedničkih laboratorijskih sastanaka.
„Moji studenti će razviti reagens, a zatim prošetati kampusom da daju stvari Moovoj laboratoriji, i obrnuto“, kaže Vilis.
