U laboratoriji na Državnom univerzitetu u Ohaju koja se maskirala u igraonicu, parovi dece uzrasta od 8 do 12 godina koji su učestvovali u studiji pronašli su razne igračke i igre sa kojima se mogu igrati – kao i misteriozni ormarić za datoteke.
U jednoj od fioka otključanog ormarića nalazila su se dva onesposobljena pištolja kalibra 9 mm.
Dok su se igrali u sobi, skoro sva deca su na kraju našla oružje. Ali neka deca u studiji su bila mnogo verovatnije da će odrasloj osobi reći da su pronašla pištolj, manje je verovatno da će dodirnuti pištolj i bila su manje nepromišljena ako su ga dotakla – a to su bila deca koja su posmatrala jednominutnu sigurnost za oružje. video nedelju dana ranije.
Studija bi mogla biti prva koja je nekoj deci nasumično dodelila da gledaju video o bezbednosti oružja kako bi se utvrdilo da li ima zaštitni efekat, rekao je Bred Bušman, koautor studije i profesor komunikacije u državi Ohajo.
„Bilo je prilično neverovatno videti da je ovaj jednominutni video imao tako snažan uticaj nedelju dana nakon što su ga deca videla“, rekao je Bušman.
Bušman je sproveo studiju sa Sofi Kjervik, kandidatom za doktorske studije komunikacije u državi Ohajo. Njihovi rezultati su objavljeni (17. jula 2023.) u časopisu JAMA Pediatrics.
„Vatreno oružje je vodeći uzrok smrti američke dece. Ovi rezultati ukazuju na način koji može pomoći da se smanji broj žrtava“, rekao je Kjervik.
U istraživanju je učestvovalo 226 dece čiji su roditelji ili staratelji dali dozvolu za učešće. Testirani su na parovima dece koja su se poznavala, uključujući braću i sestre, rođake i prijatelje.
Nedelju dana pre laboratorijskog dela studije, deca su pogledala jedan od dva jednominutna video zapisa napravljena posebno za studiju. Na oba video snimka se vidi kako šef policije Univerziteta u Ohaju prenosi poruku u punoj uniformi.
Polovina parova učesnika videla je šeficu na video snimku o bezbednosti automobila, dok je druga polovina nju videla na video snimku o bezbednosti oružja. Sva deca su gledala video snimke u svojim domovima.
Nedelju dana kasnije deca su došla u laboratoriju i rečeno im je da mogu da se igraju sa bilo kojom igračkom i igricama u prostoriji — uključujući Legos, Jengu, nerf puške, mačeve od pene i druge — 20 minuta.
Istraživači i roditelji dece posmatrali su decu kako se igraju iz druge sobe preko skrivene kamere.
Od 226 dece, 216 (96%) otvorilo je fioke ormarića za spise i pronašlo oružje, koje je bilo onesposobljeno, ali opremljeno uređajem koji je brojao koliko često deca povlače obarač.
„Deca su prirodno radoznala, pa nas nije iznenadilo što su otvorili fioke i pronašli oružje“, rekao je Bušman.
Istraživači su neformalno pitali roditelje da li misle da će njihova deca prijaviti pištolj odraslima i da neće dodirnuti vatreno oružje. „To je ono što je većina roditelja u našoj studiji mislila da će njihovo dete učiniti“, rekao je Kjervik. „Ali to nije ono što se dogodilo.“
Više od polovine dece (53%) dodirnulo je pištolj, a manje od četvrtine (23%) je reklo odrasloj osobi. Ali ključni nalaz je bila razlika između onih koji su gledali bezbednosni snimak oružja u odnosu na video o bezbednosti automobila.
Oni koji su gledali video o bezbednosti oružja imali su više od tri puta veće šanse da kažu odrasloj osobi (34% naspram 11%) i manje je verovatno da će dodirnuti pištolj (39% naspram 67%).
Čak i oni koji su dodirnuli pištolj bili su nešto manje nepromišljeni da su pogledali video o bezbednosti oružja. Držali su pištolj manje sekundi (42 naspram 100 sekundi), bila je manja verovatnoća da će povući okidač (9% naspram 30%) i povukli su okidač manje puta (četiri prema sedam puta).
„Ovo su jaki rezultati, posebno imajući u vidu da je video bio tako kratak i da su ga deca gledala celu nedelju dana ranije“, rekao je Bušman.
Snimak je možda bio efikasan jer se na njemu nalazi autoritet — šef policije — u punoj uniformi. Prethodna istraživanja su pokazala da mlađa deca smatraju da su autoriteti u uniformama posebno ubedljivi.
Nasuprot tome, otkriveno je da je video o bezbednosti vatrenog oružja od strane Nacionalnog puškarskog udruženja neefikasan, možda zato što prikazuje pticu iz crtanog filma po imenu Edi Igl, a ne autoritet, rekao je Bušman.
Video koji su deca videla nije bio jedini faktor rizika koji je povezan sa igranjem pištoljem i neprijavljivanjem odraslima. Biti dečak je bio faktor rizika, kao i gledanje filmova neprikladnih za uzrast (koji mogu uključivati nasilje) i interesovanje za oružje.
Deca koja su prethodno bila obučena za vatreno oružje bila su manje izložena riziku, kao i oni koji su imali negativne stavove o oružju.
Još jedan zaštitni faktor bio je pištolj u kući, pokazalo je istraživanje.
„Istraživanja pokazuju da vlasnici oružja češće razgovaraju sa svojom decom o bezbednosti oružja nego oni koji nisu vlasnici oružja“, rekao je Kjervik.
Istraživači su takođe naterali decu u studiji da pogledaju kratak snimak nasilnog filma sa PG ocenom ili sa oružjem, ili sa digitalno uklonjenim oružjem, pre nego što su ušli u igraonicu. Istraživači su teoretizirali da bi se djeca koja su gledala filmske isječke sa oružjem verovatnije igrala sa pištoljem u laboratoriji, ali nije bilo efekta.
„Ali činjenica da su deca koja su gledala filmove neprikladnije uzrastu – koji često uključuju nasilnu upotrebu oružja – bila u većoj opasnosti da se igraju sa pištoljem navodi nas da verujemo da upotreba medija ima efekta“, rekao je Bušman.
Sve u svemu, studija pruža realističan i relativno lak način da se pomogne u zaustavljanju povreda i smrti dece iz vatrenog oružja, rekli su Kjervik i Bušman.
„Preporučujemo da odrasli uče decu o bezbednosti oružja i da smanje njihovu izloženost medijima neprikladnim za uzrast“, napisali su autori.
