Odrasli koji su kao deca bili žrtve prostrelnih rana, uboda i napada imali su više stope PTSP-a
Studija mladih odraslih koji su bili žrtve nasilnih povreda kao deca otkrila je značajno više nivoe posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) u ovoj grupi od opšte populacije.
Studija, koju su sproveli istraživači Medicinskog centra Univerziteta u Ročesteru (URMC), anketirala je 24 ispitanika koji su bili žrtve prostrelnih rana, uboda ili napada kao deca između 2011. i 2020. godine. Od učesnika, 15 je zadobilo prostrelnu ranu, osam zadobio je ubodnu ranu, a jedan je napadnut. Ispitanici su prvenstveno bili tinejdžeri u vreme povrede, sa srednjom starošću od 16,6 godina. U proseku je prošlo šest godina od početne povrede do trenutka kada su ispitanici kontaktirani radi studije.
Deset (41,7%) ovih ispitanika je bilo pozitivno na verovatni PTSP, što je značajno više od 6,8% opšte populacije kojoj se tipično dijagnostikuje PTSP. Pacijenti koji su bili pozitivni prijavili su najmanje tri od sledećih pet osobina:
Pored toga, 46% ispitanika prijavilo je zloupotrebu supstanci u poslednjih 30 dana (osim alkohola ili lekova na recept) u poređenju sa približno 13% opšte populacije, dok je skoro 17% prijavilo uporne simptome povezane sa njihovom povredom.
Ovi trajni fizički i mentalni efekti naglašavaju potrebu da bolnice, društvene organizacije i mreže socijalne podrške rade zajedno kako bi pomogle u dugoročnom praćenju ovih pacijenata, kaže glavni autor dr Nicole A. Vilson, docent na odeljenja za hirurgiju, pedijatriju i biomedicinsko inženjerstvo na URMC.
„Velika poruka koja se može uzeti kući je da treba da budemo bolji u praćenju ljudi koji imaju ove vrste povreda, bilo od pucnjave ili drugih nasilnih radnji, i moramo da im pomognemo i ponudimo resurse“, rekla je ona.
Tokom ove studije, koja je objavljena u časopisu Journal of Pediatric Surgeri, ispitanicima su ponuđeni resursi za pomoć pri fizičkim i mentalnim posledicama njihovih povreda. Skoro 63% je prihvatilo ovu ponudu, što ukazuje da postoji velika potražnja za podrškom među ovom populacijom.
„Sa svakim pacijentom, postoji niz materijala koji mogu pomoći, ali ponekad smo ograničeni kao kliničari jer možemo samo da kontrolišemo šta se dešava kada su u bolnici“, rekao je Vilson.
Žrtve nasilja u dečjoj bolnici UR Medicine Golisano (GCH) upućuju se na Pathvais to Peace—tim na nivou ulice koji pruža podršku i nenasilne alternative za mlade koji pribegavaju nasilju da bi rešili sporove ili postali umešani u bande i drogu—ali mnogi od njih odbijaju ovu opciju.
Glavni razlog zašto pacijenti odbijaju ovu opciju je nejasan, prema Vilsonovoj, ali ona spekuliše da bi porodice mogle smatrati ovu opciju nametljivom, ili da ih dugoročno nepoverenje u zdravstveni sistem od strane istorijski marginalizovanih zajednica sprečava da prihvate partnerstva koje nudi bolnica. .
„Mislim da bi bilo od pomoći kada bismo imali širi spektar intervencija i resursa koje bismo mogli da ponudimo, jer određene porodice možda preferiraju drugačiju uslugu ili pristup“, rekao je Vilson. „Dodatno finansiranje, istraživanje i vreme će nam pomoći da razvijemo ove opcije.“
Postoji napor da se ovo početno istraživanje značajno proširi uz nastavak saradnje između GCH i nekoliko drugih dečjih bolnica u saveznoj državi i zapadnom Njujorku. Vilson se nada da će ova saradnja proizvesti snažniji skup ispitanika, sa više kontrolnih grupa, i na kraju pomoći ovim institucijama da obezbede dugoročno finansiranje da nastave da proučavaju ovu temu.
„Koristeći ovu vrstu istraživanja u većem obimu, možemo sagledati i ulogu društvenih determinanti zdravlja i socio-ekonomskih uslova, a takođe možemo pokušati da obezbedimo sredstva za dodatne intervencije“, rekao je Vilson.
Pored toga, nedavno imenovanje GCH-a kao Centra za traumu prvog nivoa dalo je ovoj instituciji mandat da se uključi u proširena partnerstva u zajednici kako bi se pozabavila nasiljem vatrenim oružjem kod mladih i edukovala druge centre za traumu.
Vilson veruje da bi dosledna dostupnost dodatnih resursa za zdravlje u ponašanju mogla značajno pomoći mladima da se izbore sa posledicama nasilja.
„U idealnom svetu, postojao bi mehanizam gde bi mogli automatski da vide savetnika za tri meseca“, rekla je ona.
