Sjedinjene Države doživljavaju nedostatak stanova. Barem je to slučaj prema uobičajenom verovanju — i čak je osnova za nacionalnu politiku, pošto je Bajdenova administracija objavila planove za rešavanje nedostatka stambenog prostora.
Ali novo istraživanje sa Univerziteta u Kanzasu otkriva da većina tržišta u zemlji ukupno ima dovoljno stambenih jedinica, ali skoro svim nedostaje dovoljno jedinica koje su pristupačne za domaćinstva sa veoma niskim prihodima.
Kirk Meklur, profesor javnih poslova i administracije emeritus na KU, i Aleks Švarc iz Nove škole sada su zajedno napisali studiju objavljenu u časopisu Debata o stambenoj politici. Oni su ispitali podatke Biroa za popis stanovništva SAD od 2000. do 2020. kako bi uporedili broj formiranih domaćinstava sa brojem dodatih stambenih jedinica kako bi utvrdili da li ima više domaćinstava kojima su domovi potrebni nego raspoloživih jedinica.
Istraživači su otkrili da su samo četiri od 381 metropolitanske oblasti u zemlji iskusile nedostatak stambenog prostora u vremenskom okviru istraživanja, kao i samo 19 od 526 „mikropolitanskih“ oblasti u zemlji — onih sa 10.000-50.000 stanovnika.
Nalazi sugerišu da je rešavanje cena stanovanja i niskih prihoda hitnije potrebno za rešavanje pitanja pristupačnosti stanovanja nego da se jednostavno izgradi više domova, napisali su autori.
„Postoji opšte prihvaćeno uverenje da Sjedinjene Države imaju nedostatak stambenog prostora. To se može naći u popularnoj i akademskoj literaturi i [to] iz stambene industrije“, rekao je Meklur. „Ali podaci pokazuju da većina američkih tržišta ima adekvatne zalihe stambenog prostora na raspolaganju. Nažalost, nedovoljno je dostupno, posebno za porodice i pojedince sa niskim prihodima i veoma niskim primanjima.“
McClure i Schvartz su takođe ispitali domaćinstva u dve kategorije: veoma nizak prihod, definisan kao između 30% i 60% srednjeg porodičnog prihoda u oblasti, i izuzetno nizak prihod, sa prihodima ispod 30% srednjeg porodičnog prihoda u oblasti.
Brojke su pokazale da je od 2010. do 2020. formiranje domaćinstava premašilo broj dostupnih domova. Međutim, postojao je veliki višak stambenih objekata proizvedenih u prethodnoj deceniji. Naime, od 2000. do 2020. godine, proizvodnja stanova premašila je rast domaćinstava za 3,3 miliona jedinica. Višak od 2000. do 2010. više je nego nadoknadio nestašice od 2010. do 2020. godine.
Brojke su takođe pokazale da skoro sva metropolitanska područja imaju dovoljno jedinica za useljenje vlasnika. Ali skoro svi imaju manjak jedinica za iznajmljivanje koje su pristupačne za domaćinstva iznajmljivača sa veoma niskim prihodima.
Dok su autori posmatrali stambena tržišta širom zemlje, oni su takođe ispitali stope slobodnih radnih mesta, ili razliku između ukupnih i zauzetih jedinica, kako bi utvrdili koliko je domova dostupno. Nacionalne ukupne stope slobodnih radnih mesta bile su 9% u 2000. i 11,4% do 2010. godine, što je označilo kraj stambenog balona i Velike recesije. Do kraja 2020. stopa je iznosila 9,7%, sa skoro 14 miliona slobodnih jedinica.
„Kada se pogleda broj raspoloživih stambenih jedinica, postaje jasno da nema opšteg nedostatka raspoloživih stambenih jedinica. Naravno, postoji mnogo faktora koji određuju da li je slobodna [jedinica] zaista dostupna; naime, da li je fizički useljiva i koliko košta kupovina ili iznajmljivanje jedinice“, rekao je Meklur. „Takođe se razmatraju potrebe porodice, kao što je adekvatan broj spavaćih soba ili pristupačnost za osobe sa invaliditetom, ali broj potrebnih domova nije nadmašio broj dostupnih domova.“
Nisu sva stambena tržišta ista, i dok bi na nekima moglo doći do nestašice, druga bi mogla sadržati višak raspoloživih stambenih jedinica. Studija je razmatrala tržišta u svim osnovnim statističkim oblastima koje je definisao Biro za popis stanovništva. Metropolitanska područja su u 20-godišnjem studijskom periodu zabeležila višak od 2,7 miliona jedinica više od domaćinstava, dok su mikropolitanska područja imala skromniji višak od oko 300.000 jedinica.
Broj raspoloživih stambenih jedinica i ljudi samo govore deo priče. Pojedinačna porodica treba da bude u mogućnosti da priušti stan, bilo da kupuje ili iznajmljuje. Nedostaci bilo kog obima pojavljuju se u podacima samo kada se razmatraju zakupci, napisali su autori. McClure i Schvartz su uporedili broj raspoloživih jedinica u četiri podtržišta svake statističke oblasti zasnovane na jezgru sa procenjenim brojem jedinica koje su pristupačne zakupcima sa prihodima od 30% do 60% srednjeg porodičnog prihoda u ovoj oblasti. Te stope su otprilike ekvivalentne federalnom nivou siromaštva i višem nivou podobnosti za različite programe pomoći za iznajmljivanje. Samo dva gradska područja su imala nestašicu za iznajmljivače sa veoma niskim prihodima, a samo dva su imala viškove na raspolaganju za iznajmljivače sa ekstremno niskim prihodima.
Pomaganje ljudima da priušte raspoloživi stambeni fond bilo bi isplativije od proširenja izgradnje novih domova u nadi da će dodatno snabdevanje smanjiti cene, napisali su autori. Nekoliko saveznih programa pokazalo se uspešnim u pomaganju iznajmljivačima i kupcima sa umerenim prihodima da priušte smeštaj koji bi inače bio van domašaja.
„Problemi naše zemlje sa priuštivom više su rezultat niskih prihoda koji se suočavaju sa visokim cenama stanova, a ne zbog nedostatka stanova“, rekao je Meklur. „Ovaj uslov sugeriše da ne možemo da izgradimo svoj put do pristupačnosti stanovanja. Moramo da se pozabavimo nivoima cena i nivoima prihoda kako bismo pomogli domaćinstvima sa niskim primanjima da priušte smeštaj koji već postoji, umesto da povećavamo ponudu u nadi da će cene pasti.“
