Spavanje nije stanje u kojem smo potpuno izolovani od svog okruženja: dok spavamo, sposobni smo da čujemo i razumemo reči. Ova zapažanja, rezultat bliske saradnje između timova Pariskog Instituta za mozak i Odeljenja za patologiju spavanja u Univerzitetskoj bolnici Pitie-Salpetrijer u Parizu, dovode u pitanje samu definiciju sna i kliničke kriterijume koji omogućavaju razlikovanje između njegovih različitih faza.
Spavanje se generalno definiše kao period tokom kojeg se telo i um odmaraju – kao da su odvojeni od sveta. Međutim, nova studija koju su predvodile Delphine Oudiette, Isabelle Arnulf i Lionel Naccache sa Pariskog instituta za mozak pokazuje da je granica između budnosti i sna mnogo poroznija nego što se čini.
Istraživači su pokazali da obični spavači mogu da pokupe verbalne informacije koje prenosi ljudski glas i reaguju na njih stezanjem mišića lica. Ova zadivljujuća sposobnost se javlja povremeno tokom skoro svih faza sna – kao što su ovom prilikom privremeno otvoreni prozori veze sa spoljnim svetom.
Ova nova otkrića sugerišu da je moguće razviti standardizovane protokole komunikacije sa osobama koje spavaju kako bi bolje razumeli kako se mentalna aktivnost menja tokom spavanja. Na horizontu: novi alat za pristup kognitivnim procesima koji su u osnovi normalnog i patološkog sna.
„Čak i ako izgleda poznato jer mu se prepuštamo svake noći, san je veoma složen fenomen. Naše istraživanje nas je naučilo da budnost i san nisu stabilna stanja: naprotiv, možemo ih opisati kao mozaik svesnog i prividnog nesvesni trenuci“, objašnjava Lionel Naccache, neurolog u Univerzitetskoj bolnici Pitie-Salpetriere i neuronaučnik.
Neophodno je dešifrovati moždane mehanizme koji leže u osnovi ovih međustanja između budnosti i sna. „Kada su neregulisani, oni mogu biti povezani sa poremećajima kao što su hodanje u snu, paraliza sna, halucinacije, osećaj da ne spavate celu noć, ili naprotiv da spavate otvorenih očiju“, Izabel Arnulf, šef odeljenja za patologiju spavanja Odeljenje univerzitetske bolnice Pitie-Salpetriere, kaže.
Da bi napravili razliku između budnosti i različitih faza sna, istraživači obično koriste fiziološke indikatore kao što su specifični moždani talasi koji su vidljivi putem elektroencefalografije. Nažalost, ovi indikatori ne daju detaljnu sliku onoga što se dešava u glavama spavača; ponekad čak i protivreče njihovim svedočenjima.
„Potrebna su nam finija fiziološka merenja koja su u skladu sa iskustvom spavača. To bi nam pomoglo da definišemo njihov nivo budnosti tokom spavanja“, dodaje Delphine Oudiette, istraživač kognitivne neuronauke.
Da bi istražili ovaj put, istraživači su regrutovali 22 osobe bez poremećaja spavanja i 27 pacijenata sa narkolepsijom – to jest, ljudi koji doživljavaju nekontrolisane epizode dnevne pospanosti. Osobe sa narkolepsijom imaju posebnost da imaju mnogo lucidnih snova, u kojima su svesni da spavaju; neki ponekad čak mogu oblikovati scenario iz snova kako žele.
Osim toga, oni lako i brzo ulaze u REM san (fazu u kojoj se javljaju lucidni snovi) tokom dana, što ih čini dobrim kandidatima za proučavanje svesti tokom spavanja u eksperimentalnim uslovima.
„Jedna od naših prethodnih studija je pokazala da je dvosmerna komunikacija, od eksperimentatora do sanjara i obrnuto, moguća tokom lucidnog REM sna“, objašnjava Delfin Odiet. „Sada smo želeli da saznamo da li se ovi rezultati mogu generalizovati na druge faze sna i na pojedince koji ne doživljavaju lucidne snove.“
Učesnici studije su zamoljeni da odspavaju. Istraživači su im dali test „leksičke odluke“, u kojem je ljudski glas izgovarao niz stvarnih i izmišljenih reči. Učesnici su morali da reaguju osmehom ili namrštenjem da bi ih svrstali u jednu ili drugu od ovih kategorija. Tokom eksperimenta, praćeni su polisomnografijom – sveobuhvatnim snimanjem njihove moždane i srčane aktivnosti, pokreta očiju i mišićnog tonusa.
Nakon buđenja, učesnici su morali da prijave da li su imali ili nisu imali lucidan san tokom spavanja i da li se sećaju interakcije sa nekim.
„Većina učesnika, bez obzira da li su narkoleptični ili ne, pravilno je reagovala na verbalne stimuluse dok su spavali. Ovi događaji su svakako bili češći tokom epizoda lucidnih snova, koje karakteriše visok nivo svesti. Ipak, povremeno smo ih posmatrali u obe grupe tokom svih faze sna“, kaže Isabelle Arnulf.
Ukrštajući ove fiziološke i bihevioralne podatke i subjektivne izveštaje učesnika, istraživači su takođe pokazali da je moguće predvideti otvaranje ovih prozora veze sa okolinom, odnosno trenutke kada su spavači bili u stanju da reaguju na stimuluse. Najavljeni su ubrzanjem moždane aktivnosti i fiziološkim pokazateljima koji se obično povezuju sa bogatom kognitivnom aktivnošću.
„Kod ljudi koji su sanjali lucidni san tokom dremke, sposobnost da odgovore na reči i da to iskustvo prijave po buđenju takođe karakteriše specifičan elektrofiziološki potpis. Naši podaci sugerišu da lucidni sanjari imaju privilegovan pristup svom unutrašnjem svetu i da ova povećana svest se proteže na spoljni svet“, objašnjava Lionel Naccache.
Potrebna su dalja istraživanja kako bi se utvrdilo da li je učestalost ovih prozora u korelaciji sa kvalitetom sna i da li se mogu iskoristiti za poboljšanje određenih poremećaja spavanja ili olakšanje učenja. „Napredne tehnike neuroimadžinga, kao što su magnetoencefalografija i intrakranijalno snimanje moždane aktivnosti, pomoći će nam da bolje razumemo moždane mehanizme koji upravljaju ponašanjem spavača“, zaključuje Delphine Oudiette.
Konačno, ovi novi podaci mogli bi pomoći u reviziji definicije sna, stanja koje je na kraju veoma aktivno, možda svesnije nego što smo zamišljali, i otvoreno prema svetu i drugima.
