Studija objavljena u časopisu Prirodno ljudsko ponašanje osporava verovanje da identičnim fizičkim radnjama upravlja ista motorna memorija, bez obzira na proces donošenja odluka koji je uključen. Istraživači sa Nacionalnog instituta za informacione i komunikacione tehnologije (NICT) i HONDA R&D Co., Ltd. otkrili su da mozak razlikuje i skladišti motorna sećanja na osnovu nivoa neizvesnosti koji se doživljava tokom donošenja odluka.
U fudbalskom (fudbalskom) izvođenju penala, igrač može odlučiti da samouvereno šutne loptu u desni ugao posmatrajući golmana kako se kreće u suprotnom smeru. Alternativno, igrač može izvesti isti udarac dok nije siguran u kretanje golmana.
Iako je fizička radnja – šutiranje lopte udesno – identična u oba scenarija, ova nova studija otkriva da mozak ove radnje različito označava na osnovu neizvesnosti odluke. Ovo otkriće sugeriše da motorna sećanja nisu samo ponavljanje iste radnje, već da su pod uticajem kognitivnih procesa koji su do njih doveli.
„Ovo je bio veoma iznenađujući nalaz. Ovo nam govori da ne možemo tretirati akcije kao nešto potpuno nezavisno od kognitivnog procesa. Oba su kombinovana da bi se napravila reprezentacija akcije“, kaže Hagura Nobuhiro, viši autor rada.
Ovo istraživanje otvara nove puteve za razvoj novih metoda treninga u sportu. Povezujući obuku veština sa različitim situacijama donošenja odluka, sportisti mogu poboljšati svoje performanse usavršavanjem svojih motoričkih memorija u scenarijima specifičnim za kontekst.
U studiji, ljudski dobrovoljci su odlučili da li se oblak tačaka predstavljen na ekranu kreće levo ili desno. U desnoj ruci su držali robotsku ručku i pomerali ručicu prema meti u pravcu svoje odluke. Neizvesnost odluke je modulisana promenom nivoa koherentnosti kretanja tačaka.
Kada su se sve tačke pomerale ulevo ili udesno (100% koherentno kretanje), izvesnost odluke je bila velika. Kada se samo mali deo tačaka koherentno kretao, a ostale tačke su se kretale u nasumičnim pravcima, situacija je bila neizvesna. Pokret ruke učesnika da bi izrazio odluku gurnula je robotska ručka da skrene sa prave putanje, a pod ovom perturbacijom, učesnicima je naloženo da naprave pravi pokret odupirući se sili.
U jednom od eksperimenata, učesnici su podeljeni u dve grupe: grupu za određenu odluku i grupu za neizvesnu odluku. Grupa za određenu odluku naučila je da pravi pravi pokret tek nakon što je odlučila za kretanje visokog nivoa koherentnosti (100%). Grupa Neizvesna odluka je naučila istu radnju, ali tek nakon što se odlučila za pokret sa niskim nivoom koherentnosti (3%).
Iako su obe grupe učesnika uspešno naučile da prave pravi pokret u svojim odgovarajućim kontekstima odlučivanja (izvesni ili neizvesni), njihov nivo performansi je opao kada je od njih zatraženo da izvedu isti pokret nakon odluka sa različitim nivoima nesigurnosti (različiti nivoi koherentnosti pokreta).
Učesnici u Određenoj grupi mogli su da se odupru perturbaciji na istom nivou kao i tokom vežbanja nakon određene odluke, ali ne i nakon neizvesne odluke. Slično, učesnici u grupi Neizvesni mogli su da se dobro ponašaju nakon neizvesne odluke, ali ne i nakon određene odluke. Ovo ukazuje da odluka i akcija nisu nezavisne; radnja se uči u vezi sa odlukom koja je dovela do radnje.
U drugom eksperimentu, različite vrste perturbacije (smer kazaljke na satu [CV] i smer suprotno od kazaljke na satu [CCV]) su bile povezane sa različitim nivoom nesigurnosti odluke. Ako nivo neizvesnosti odluke ne razlikuje radnje koje su usledile nakon odluke, učesnici ne bi mogli da nauče dve perturbacije u isto vreme, jer bi one ometale jedna drugu. Međutim, ako je nivo nesigurnosti odluke „označio“ akciju, učesnici bi mogli da nauče dve perturbacije istovremeno.
Učesnici su zaista mogli da nauče dve perturbacije u isto vreme, pokazujući da se radnje koje slede određene i neizvesne odluke tretiraju kao različite stvari u mozgu.
Istraživači veruju da ovo otkriće može otvoriti nove puteve za razvoj novih metoda treninga u sportu. Povezujući obuku veština sa različitim situacijama donošenja odluka, sportisti mogu poboljšati svoje performanse usavršavanjem svojih motoričkih memorija u scenarijima specifičnim za kontekst.
