Regulacija reka, invazivne životinjske i biljne vrste, globalne klimatske promene i zagađenje—ljudi ozbiljno utiču na ekosisteme reka i potoka.
„Kao rezultat toga, oko 60% evropskih reka trenutno nije u dobrom ekološkom stanju. U Nemačkoj, ova cifra je čak oko 90%. Okvirna direktiva o vodama EU, koja je na snazi od 2000. godine, imala je za cilj da to ispravi. situaciji, ali do danas nije bilo pouzdanih podataka o promenama ekološkog kvaliteta reka tokom vremena“, objašnjava prof. dr Peter Hase sa Istraživačkog instituta Senkenberg i Prirodnjačkog muzeja iz Frankfurta.
Zajedno sa svojim kolegom dr Džejmsom Sinklerom i međunarodnim istraživačkim timom, Haase je procenio podatke o beskičmenjacima koji žive u rekama sa 1.365 lokacija u 23 evropske zemlje da bi ispitao vremenske trendove antropogenih uticaja. Studija je objavljena u časopisu Nature Ecologi & Evolution.
„Na osnovu ovog jedinstvenog skupa podataka, bili smo u mogućnosti da kvantifikujemo promenu ekološkog kvaliteta u rekama na godišnjem nivou od ranih 1990-ih“, objašnjava Sinkler.
Haase dodaje: „Da bismo procenili antropogene uticaje, prvo smo pogledali kako su se biotičke zajednice promenile u poređenju sa njihovim početnim stanjem tokom perioda istraživanja od 1992. do 2019. Ovo nam omogućava da procenimo dugoročne trendove u ekološkim kvalitet na evropskom nivou“.
Prvi autor Sinkler nastavlja: „Otkrili smo da se ekološki kvalitet generalno povećao od 1990-ih do 2010, kao i broj osetljivih vrsta, što ukazuje na smanjene antropogene uticaje—ali ovaj pozitivan trend je zaustavljen oko 2010. Neophodan ‘dobar’ ekološki status , kao što je predviđeno Okvirnom direktivom o vodama EU, takođe još uvek nije postignut u proseku. Poboljšani kvalitet vode je verovatno zbog evropskih mera koje su sve više uvodjene počevši od 1980-ih, kao što je poboljšani tretman otpadnih voda.“
U svom pregledu ekološkog kvaliteta vode, koji je sastavljen po prvi put za celu Evropu, istraživači pokazuju da su poboljšanja stagnirala od 2010-ih. Naučnici kao verovatne uzroke navode nove i postojeće faktore stresa kao što su zagađenje i promena staništa, sve veći negativni efekti kao što su klimatske promene i novi problemi kao što je uvođenje novih vrsta pesticida ili farmaceutskih proizvoda.
U drugom koraku, istraživači povezuju utvrđeni ekološki kvalitet sa zajedničkim indikatorima kao što su obilje ili raznovrsnost vrsta ili sastav faunističkih zajednica, kao i sa zajedničkim indeksima biomonitoringa koji odražavaju pojavu osetljivih vrsta.
„Naš rad se zasniva na činjenici da postoje brojne studije koje izveštavaju o ponekad kontradiktornim promenama u biodiverzitetu, odnosno da neke tvrde da su poboljšanja, a druge da se pogoršavaju. To je zbog činjenice da su neke od ovih studija ograničene na pojedinačne indekse biomonitoringa, iako do danas nije bilo jasno da li ovi indeksi uopšte adekvatno odražavaju ekološko stanje“, objašnjava Haase.
„Dalje postaje očigledno da biotičke zajednice pokazuju različite reakcije na antropogene uticaje, u zavisnosti od prostorne skale. Na primer, negativni uticaji mogu dovesti do lokalnog smanjenja brojnosti ili bogatstva vrsta. Regionalno, međutim, nije zabeležena nikakva ukupna promena jer gubici su nadoknađeni povećanjem na drugim mestima. Ili čak može doći do povećanja broja vrsta ako se vrste koje mogu tolerisati promene umnožavaju“, kažu naučnici iz Gelnhausena.
Prema novo objavljenoj studiji, različiti trendovi u biodiverzitetu pronađeni u mnogim studijama mogu stoga biti rezultat različitih prostornih skala – lokalnih, regionalnih, kontinentalnih – ili različitih indeksa biomonitoringa. Kao dodatna komplikacija, većini studija o biodiverzitetu nedostaju osnovni podaci pre uticaja ljudi.
„Bez osnovnih podataka, međutim, teško je utvrditi da li su promene u biodiverzitetu posledica antropogenih uticaja ili prirodnih fluktuacija“, kaže Sinkler.
„Naši rezultati pokazuju da bez dovoljno podataka tokom dužeg vremenskog perioda i pažljivog odabira metrika, biološki trendovi i antropogeni uticaji ne mogu biti pouzdano predstavljeni. Među indikatorima koji su do sada korišćeni, samo raznolikost vrsta je prilično pouzdan pokazatelj promene u ekološki kvalitet vode. To apsolutno treba uzeti u obzir u budućim procenama“, zaključuje Haase.
