Roditelji: Možda je vreme da preispitate porodična pravila video igara. Nova istraživanja osporavaju strahove koje roditelji godinama čuju da bi deca koja provode sat za satom igrajući video igrice ili biraju igre određenih žanrova, pokazala nezdrave rezultate u svojim kognitivnim sposobnostima.
„Naše studije nisu pokazale takve veze, bez obzira na to koliko dugo su deca igrala i koje vrste igara su izabrali“, rekao je Jie Zhang, vanredni profesor nastavnog plana i programa na Univerzitetu u Hjustonu za obrazovanje i član istraživačkog tima. . Rad je objavljen u časopisu Journal of Media Psichologi.
U donošenju zaključaka, istraživači su ispitali navike video igara 160 različitih gradskih učenika predškolskog uzrasta (70% iz domaćinstava sa nižim prihodima), što predstavlja starosnu grupu koja je manje proučavana u prethodnim istraživanjima. Studenti koji su učestvovali prijavili su da igraju video igrice u proseku 2,5 sata dnevno, a najteži igrači grupe ulažu čak 4,5 sata svakog dana.
Tim je tražio povezanost između video igrica učenika i njihovog učinka na standardizovanom testu kognitivnih sposobnosti 7, poznatom kao CogAT, koji procenjuje verbalne, kvantitativne i neverbalne/prostorne veštine. CogAT je izabran kao standardna mera, za razliku od ocena koje su prijavili nastavnici ili samoprocenjenih procena učenja na koje su se oslanjali prethodni istraživački projekti.
„Sve u svemu, ni trajanje igre ni izbor žanrova video igara nisu imali značajne korelacije sa CogAT merama. Taj rezultat ne pokazuje direktnu vezu između igranja video igara i kognitivnih performansi, uprkos onome što se pretpostavljalo“, rekla je Mej Džadala, profesor u školi. nastave i učenja na Državnom univerzitetu Ilinoisa i glavni istraživač studije.
Ali studija je otkrila i drugu stranu problema. Određene vrste igara koje su opisane kao pomoć deci da izgrade zdrave kognitivne veštine takođe nisu imale merljive efekte, uprkos marketinškim porukama igara.
„Trenutna studija je otkrila rezultate koji su u skladu sa prethodnim istraživanjima koja pokazuju da tipovi igranja za koje se čini da povećavaju kognitivne funkcije kod mladih odraslih nemaju isti uticaj na mnogo mlađu decu“, rekao je C. Shavn Green, profesor na Odseku za psihologije na Univerzitetu Viskonsin-Medison.
Da li to znači da svet može da igra dalje? Možda, sugeriše istraživanje. Ali stručnjaci takođe upozoravaju da je vreme igranja i najtežim igračima oduzelo druge, produktivnije aktivnosti – domaći zadatak, da budemo konkretni – u procesu koji psiholozi nazivaju izmeštanjem. Ali čak iu tim slučajevima, razlike su bile male između tih učesnika i CogAT mera kognitivnih sposobnosti njihovih vršnjaka.
„Rezultati studije pokazuju da roditelji verovatno ne moraju toliko da brinu o kognitivnim smetnjama među decom koja vole video igrice, do petog razreda. Razumne količine video igrica bi trebalo da budu u redu, što će biti divna vest za decu. Samo nastavite pazi na opsesivno ponašanje“, rekao je Zhang.
„Kada su u pitanju video igrice, pronalaženje zajedničkog jezika između roditelja i male dece je dovoljno nezgodno. Barem sada shvatamo da je pronalaženje ravnoteže u razvoju detinjstva ključ i nema potrebe da se previše brinemo o video igrama.“
