Naša spremnost da pomognemo drugima je vođena određenim regionom mozga koji su istakli istraživači u studiji pacijenata sa oštećenjem mozga u tom regionu.
Učenje o tome gde se u mozgu donose odluke o „pomaganju“ važno je za razumevanje kako ljudi mogu biti motivisani da se pozabave velikim globalnim izazovima, kao što su klimatske promene, zarazne bolesti i međunarodni sukobi. Takođe je od suštinskog značaja za pronalaženje novih pristupa u lečenju poremećaja društvenih interakcija.
Studiju, objavljenu u časopisu Nature Human Behavior, sproveli su istraživači sa Univerziteta u Birmingemu i Univerziteta u Oksfordu, i po prvi put pokazuje kako region nazvan ventromedijalni prefrontalni korteks (vmPFC) ima ključnu ulogu u pomaganju ili „prosocijalna“ ponašanja.
Vodeći autor profesor Patriša Lokvud je rekla: „Prosocijalno ponašanje je od suštinskog značaja za rešavanje globalnih izazova. Ipak, pomaganje drugima je često naporno i ljudi su neskloni naporima. Razumevanje načina na koji se odluke o pomoći obrađuju u mozgu je izuzetno važno.“
U studiji, istraživači su se fokusirali na vmPFC, region koji se nalazi tačno na prednjem delu mozga, za koji se zna da je važan za donošenje odluka i druge izvršne funkcije. Prethodne studije koje su koristile magnetnu rezonancu (MRI skeniranje) povezale su vmPFC sa izborima koji uključuju kompromis između dostupnih nagrada i napora potrebnih za dobijanje nagrada. Međutim, ove tehnike ne mogu pokazati da li je deo mozga neophodan za ove funkcije.
Za studiju su regrutovane tri grupe učesnika. 25 pacijenata je imalo oštećenje vmPFC-a, 15 pacijenata je imalo oštećenje na drugim mestima u mozgu, a 40 ljudi su bili učesnici kontrole zdravog uzrasta i pola. Ove grupe su omogućile istraživačima da testiraju uticaj oštećenja na vmPFC posebno.
Svaki učesnik je prisustvovao eksperimentu gde je anonimno upoznao drugu osobu. Zatim su završili zadatak donošenja odluka koji je merio koliko su voljni da ulože fizički napor (stiskanje uređaja za pričvršćivanje) kako bi zaradili nagrade (bonus novac) za sebe i za drugu osobu.
Omogućavajući učesnicima da se upoznaju – ali ne i da vide – osobu za koju su „radili“ unapred, istraživači su mogli da prenesu osećaj da će napori učesnika imati stvarne posledice, ali da sakriju bilo koju informaciju o drugoj osobi koja bi mogla da utiče na odluku. pravljenje.
Svaki izbor koji su učesnici napravili varirao je u zavisnosti od toga koliko je bonus novca za njih ili drugu osobu bilo dostupno, i koliko bi sile morali da ulože da bi dobili nagradu. Ovo je omogućilo istraživačima da odvojeno izmere uticaj nagrade i truda i da koriste napredno matematičko modeliranje kako bi precizno kvantifikovali motivaciju ljudi.
Rezultati studije jasno su pokazali da je vmPFC neophodan za motivaciju da se pomogne drugima. Pacijenti sa oštećenjem vmPFC-a bili su manje voljni da biraju da pomognu drugima, ulagali su manje sile čak i nakon što su odlučili da pomognu i zarađivali su manje novca da pomognu drugima u poređenju sa kontrolnim grupama.
U daljem koraku, istraživači su koristili tehniku nazvanu mapiranje simptoma lezije koja im je omogućila da identifikuju još specifičnije podregije vmPFC-a gde je šteta učinila ljude posebno asocijalnim i nevoljnim da ulože napor za drugu osobu. Iznenađujuće, šteta u obližnjem, ali drugačijem podregionu učinila je ljude relativno spremnijim da pomognu.
Ko-vodeći autor dr Jo Cutler je rekao: „Pored boljeg razumevanja prosocijalne motivacije, ova studija bi nam takođe mogla pomoći da razvijemo nove tretmane za kliničke poremećaje kao što je psihopatija, gde nam razumevanje osnovnih neuronskih mehanizama može dati novi uvid u to kako da lečite ova stanja.“
„Ovaj region mozga je posebno zanimljiv jer znamo da se kasno razvija kod tinejdžera, a takođe se menja kako starimo“, dodao je profesor Lokvud. „Biće zaista zanimljivo videti da li na ovu oblast mozga može uticati i obrazovanje — možemo li naučiti da budemo bolji u pomaganju drugima?“
