Pre nekih 1000 godina, mala grupa Polinežana preplovila je hiljade milja preko Pacifika da bi naselila jedno od najizolovanijih mesta na svetu — malo, ranije nenaseljeno ostrvo koje su nazvali Rapa Nui. Tamo su podigli stotine „moai“, ili džinovskih kamenih statua koje danas slavno stoje kao amblemi nestale civilizacije.
Na kraju, njihov broj je narastao na neodrživ nivo; posekli su svo drveće, pobili morske ptice, iscrpili zemljište i na kraju uništili svoju okolinu.
Njihovo stanovništvo i civilizacija su propali, a ostalo je samo nekoliko hiljada ljudi kada su Evropljani pronašli ostrvo 1722. i nazvali ga Uskršnje ostrvo. Barem je to dugogodišnja priča, ispričana u akademskim studijama i popularnim knjigama poput „Kolapsa“ Džereda Dajmonda iz 2005. godine.
Nova studija osporava ovaj narativ o ekocidu, govoreći da populacija Rapa Nuija nikada nije porasla na neodrživ nivo. Umesto toga, doseljenici su pronašli načine da se izbore sa teškim ograničenjima ostrva i vekovima su održavali malo, stabilno stanovništvo.
Dokazi: novosofisticirani inventar genijalnih „batova kamenjara“ u kojima su ostrvljani uzgajali veoma hranljiv slatki krompir, osnovni deo njihove ishrane. Bašte su pokrivale samo dovoljno površine da izdrže nekoliko hiljada ljudi, kažu istraživači. Studija je objavljena u časopisu Science Advances.
„Ovo pokazuje da populacija nikada nije mogla biti tako velika kao neke od prethodnih procena“, rekao je glavni autor Dilan Dejvis, postdoktorski istraživač arheologije na Klimatskoj školi Kolumbije. „Lekcija je suprotna teoriji kolapsa. Ljudi su bili u stanju da budu veoma otporni suočeni sa ograničenim resursima tako što su modifikovali okruženje na način koji je pomogao.“
Uskršnje ostrvo je verovatno najudaljenije naseljeno mesto na Zemlji i jedno od poslednjih koje su naselili ljudi, ako ne i poslednje. Najbliža kontinentalna kopna je centralni Čile, skoro 2200 milja istočno. Nekih 3.200 milja zapadno leže tropska Kukova ostrva, gde se smatra da su doseljenici plovili oko 1200. godine nove ere.
Ostrvo od 63 kvadratne milje je u potpunosti napravljeno od vulkanskih stena, ali za razliku od bujnih tropskih ostrva kao što su Havaji i Tahiti, erupcije su prestale pre stotinama hiljada godina, a mineralne hranljive materije koje donosi lava odavno su erodirale iz tla.
Smešteno u suptropskim predelima, ostrvo je takođe suvo od svoje tropske braće. Da bi stvari bile izazovnije, okolne okeanske vode naglo opadaju, što znači da su ostrvljani morali više da rade na sakupljanju morskih stvorenja od onih koji žive na polinezijskim ostrvima okruženim pristupačnim i produktivnim lagunama i grebenima.
Da bi se izborili, doseljenici su koristili tehniku zvanu baštovanstvo kamenjara, ili litično malčiranje. Ovo se sastoji od razbacivanja kamenja po niskim površinama koje su bar delimično zaštićene od slanog prskanja i vetra. U međuprostorima između stena zasadili su slatki krompir.
Istraživanja su pokazala da stene od veličine loptice za golf do kamenih gromada ometaju suše vetrove i stvaraju turbulentan protok vazduha, smanjujući najviše dnevne temperature površine i povećavajući najniže noćne. Manji komadići, izlomljeni ručno, otkrivaju sveže površine napunjene mineralnim hranljivim materijama koje se oslobađaju u tlo kako se vremenski održe.
Neki ostrvljani i dalje koriste bašte, ali čak i uz sav ovaj rad, njihova produktivnost je marginalna. Tehniku su, između ostalog, koristili i domoroci na Novom Zelandu, Kanarskim ostrvima i jugozapadu SAD.
Neki naučnici su tvrdili da je populacija ostrva nekada morala biti mnogo veća od oko 3.000 stanovnika koje su prvi primetili Evropljani, delom zbog masivnih moaija; bile bi potrebne horde ljudi da ih konstruišu, glasi obrazloženje.
Stoga su poslednjih godina istraživači pokušali da procene ove populacije delimično istražujući obim i proizvodni kapacitet kamenih bašta. Rani Evropljani su procenili da pokrivaju 10% ostrva.
Studija iz 2013. zasnovana na vizuelnim i blizu infracrvenim satelitskim snimcima pokazala je 2,5% do 12,5% – široku granicu greške jer ovi spektri razlikuju samo područja stena od vegetacije, od kojih nisu sve bašte. Druga studija iz 2017. identifikovala je oko 7.700 hektara, ili 19% ostrva, kao pogodno za slatki krompir.
Praveći različite pretpostavke o prinosu useva i drugim faktorima, studije su procenile da je prošlost populacije mogla porasti na čak 17.500, ili čak 25.000, iako su takođe mogle biti mnogo niže.
U novoj studiji, članovi istraživačkog tima su vršili istraživanja kamenih bašta i njihovih karakteristika na terenu tokom petogodišnjeg perioda. Koristeći ove podatke, oni su zatim obučili niz modela mašinskog učenja da detektuju bašte putem satelitskih snimaka podešenih na novodostupne kratkotalasne infracrvene spektre, koji naglašavaju ne samo stene, već i mesta sa većom vlagom u zemljištu i azotom, što su ključne karakteristike bašta.
Istraživači zaključuju da bašte kamenjara zauzimaju samo oko 188 hektara – manje od pola procenta ostrva. Kažu da su možda propustili neke male, ali nedovoljno da naprave veliku razliku. Praveći niz pretpostavki, kažu da bi, da je cela ishrana bila zasnovana na slatkom krompiru, ove bašte možda izdržavale oko 2.000 ljudi.
Međutim, na osnovu izotopa pronađenih u kostima i zubima i drugih dokaza, ljudi su u prošlosti verovatno uspevali da dobiju 35% do 45% svoje ishrane iz morskih izvora, a malu količinu iz drugih manje hranljivih useva uključujući banane, taro i šećernu trsku . Uzimajući u obzir ove izvore, nosivi kapacitet stanovništva bi se povećao na oko 3.000 – broj koji je uočen nakon kontakta sa Evropom.
„Posvuda se nalaze prirodni izboci kamenja koji su u prošlosti bili pogrešno identifikovani kao kameni vrtovi. Kratkotalasne slike daju drugačiju sliku“, rekao je Dejvis.
Karl Lipo, arheolog sa Univerziteta Binghamton i koautor studije, rekao je da ideja o porastu stanovništva „još uvek prodire u svest javnosti“ iu oblastima uključujući ekologiju, ali da se arheolozi tiho povlače od nje.
Akumuliranje dokaza zasnovanih na radiokarbonskom datiranju artefakata i ljudskih ostataka ne podržava ideju o ogromnoj populaciji, rekao je on. „Način života ljudi mora da je bio neverovatno naporan“, rekao je on. „Razmislite o tome da sedite okolo i razbijate kamenje ceo dan.“
Stanovništvo ostrva sada ima skoro 8.000 (plus oko 100.000 turista godišnje). Većina hrane se sada uvozi, ali neki stanovnici i dalje uzgajaju slatki krompir u drevnim baštama – praksa koja je porasla tokom pandemije COVID-a 2020–2021, kada je uvoz bio ograničen. Neki su se takođe okrenuli poljoprivrednim tehnikama na kopnu, oranju zemljišta i primeni veštačkog đubriva. Ali ovo verovatno neće biti održivo, rekao je Lipo, jer će dodatno iscrpiti tanak zemljišni pokrivač.
Set Kvintus, antropolog sa Univerziteta na Havajima koji nije bio uključen u studiju, rekao je da vidi ostrvo kao „dobru studiju slučaja prilagođavanja ljudskog ponašanja u dinamičnom okruženju“.
Nova studija i druge slične njoj „pružaju priliku da se bolje dokumentuje priroda i obim strategija adaptacije“, rekao je on. „Preživeti u sušnijim suptropima na izolovanijem i geološki starijem Rapa Nuiju bio je pravi izazov.“
