U prvom otkriću te vrste, istraživači sa Univerziteta Virdžinije otkrili su da se empatija prenosi sa generacije na generaciju. A sve počinje od mama.
„Ono što smo otkrili je da je empatija majki prema tinejdžerima u dobi od 13 godina predviđala empatiju tih tinejdžera prema njihovim prijateljima tokom adolescentskih godina“, rekla je glavna autorka Džesika Stern, razvojni psiholog. „Onda, ta sposobnost da pokažete empatiju prema prijateljima kada ste tinejdžer predviđa da ćete mnogo kasnije u odraslom dobu biti roditelj sa većom podrškom.“
Stern je rekao da je empatija „zaista važna za sve vrste društvenih odnosa“.
„To uključuje emocionalni deo, a to je sposobnost da se rezonuje sa onim što druga osoba doživljava“, nastavila je ona. „To takođe uključuje kognitivni deo – dakle, razumevanje kako se neko oseća.“
To je najnoviji zaključak iz višegodišnje longitudinalne psihologijske studije koja je pratila razvoj velike grupe ljudi od detinjstva do odraslog doba.
Stern je rekla da su ona i njene kolege pratile 184 različita tinejdžera od 13 godina do srednjih 30-ih. Snimili su svakog tinejdžera i njihovu majku kako razgovaraju o problemu sa kojim je tinejdžeru potrebna pomoć. Istraživači su primetili koliko su majke pokazale empatiju prema svojoj deci.
„Tada su svake godine od 13 do 19 godina tinejdžeri radili istu vrstu zadatka za diskusiju sa svojim najbližim prijateljem i mogli smo da primetimo koliko tinejdžeri pokazuju empatiju kada njihov najbolji prijatelj ima problem“, objasnio je Stern.
Godinama kasnije, tinejdžeri koji su nastavili da imaju sopstvenu decu preneli su istraživačima svoje roditeljsko ponašanje, kao i empatiju svoje dece kada su ta deca imala između 3 i 8 godina.
„Stvari koje tražimo u vezi sa empatijom – a to je i kod mama i kod tinejdžera kada razgovaraju sa svojim prijateljima – bile su stvari poput emocionalnog angažmana – tako da se naginjemo napred u razgovoru, klimamo glavom, pokazujemo interesovanje za ono što osoba govori“, rekao je Stern. Takođe su primetili demonstracije emocionalne podrške, poput potvrđivanja osećanja osobe.
„Mislim da je verovatno najnoviji deo ove studije povezivanje bilo čega što ima veze sa prijateljstvima od adolescencije do kasnijeg roditeljskog ponašanja“, rekao je Stern. „To ranije nije urađeno.“
Šta ako roditelj ne vidi empatiju u svom tinejdžeru? „Stvarno verujem da je empatija veština koja se može naučiti“, rekao je Stern. „Jedna od komponenti toga je pokušaj da pomogne tinejdžerima da razmisle o sopstvenim emocijama i emocijama drugih ljudi.
Ako, na primer, roditelj vidi da je njihov tinejdžer ravnodušan prema prijatelju koji se muči, može da pita kako je prijatelj i da ponudi uputstva poput: „Bio bih stvarno tužan da se mučim. Pitam se da li im treba pomoć. “
„A onda pomozite tinejdžeru da smisli šta bi moglo biti od najveće pomoći“, ponudio je Stern. „Može biti da oni zapravo ne znaju kako da pruže podršku u tom konkretnom slučaju, i treba im samo malo uputstva.
„Roditelj može da kaže ‘Hej, bilo bi zaista lepo kada biste se prijavili za Entonija, nazvali ga ili poslali poruku da vidite kako je. Siguran sam da bi to cenio’.