Klimatske promene i ljudska aktivnost omogućavaju širenje bolesti koje prenose komarci, poput denga groznice, na nova mesta. Stručnjaci za zarazne bolesti sa Stanforda i ekolozi bolesti raspravljaju o tome šta znamo i kako se zajednice mogu zaštititi od ovih promenljivih pretnji bolesti.
Klima koja se menja dramatično menja pejzaž bolesti koje prenose komarci. Toplije temperature, promene padavina i ljudske aktivnosti omogućavaju njihovo širenje na nova mesta koja su često nespremna da se nose sa njima.
Ove godine, slučajevi lokalno prenosive malarije pojavili su se na Floridi i Teksasu po prvi put u 20 godina. Ali denga groznica je dominirala globalnim naslovima, sa epidemijama bez presedana po njihovim lokacijama, težini i trajanju. Sa smrtonosnim epidemijama od Bangladeša do Perua i rekordnim brojem slučajeva u Evropi, zvaničnici Svetske zdravstvene organizacije u julu su upozorili da bi klimatske promene mogle dovesti do skoro rekordnog broja slučajeva denga groznice.
„Ljudi često misle da su svi komarci isti, ili da svi komarci mogu preneti iste bolesti, ali u stvari se komarci razlikuju po svojoj ekologiji i sposobnosti da prenesu različite patogene, što rezultira razlikama u tome kako sprečavamo i ublažavamo prenošenje bolesti, rekla je Erin Mordekaj, vanredni profesor biologije na Fakultetu humanističkih nauka i nauka.
Mordekaj je među nekoliko stručnjaka sa Stanforda koji predvode napore da shvate kako klimatske promene utiču na širenje različitih vektora komaraca i smrtonosnih bolesti koje oni nose – i kako na njih odgovoriti. Obrazovanje zajednica i zdravstvenih radnika o razlikama između ovih različitih komaraca u pokretu je ključno za zaštitu javnog zdravlja, kažu oni.
Mordekaj se pridružila Desiree LaBeaud, profesoru pedijatrije na Stanfordu, Joelle Rosser, instruktoru za infektivne bolesti, i Eloise Skinner, starijem naučniku u laboratoriji Mordekaj, kako bi razgovarali sa Stanford Centrom za inovacije u globalnom zdravlju o tome kako teret komaraca- bolest koja se prenosi se menja i kako se zajednice mogu pripremiti.
LaBeaud: Brinem se za Aedes aegipti. Ovi vektori komaraca šire mnoge bolesti kao što su denga, čikungunja, Zika virus i žuta groznica. Sve što radimo dok menjamo naš svet dovodi nas u veći rizik: oni se razmnožavaju u plastičnom otpadu koji odbacujemo; uspevaju u urbanim sredinama i vole vruće. Takođe su prilično podmukli. Teško ih je pronaći kada se odmaraju, pa ne znate gde da prskate. Takođe smo mnogo manje spremni za bolesti koje šire, posebno dengu, nego za malariju.
Mordekaj: Najveći deo ove priče, u smislu broja slučajeva i pogođenih ljudi, verovatno je denga i srodni virusi koje prenose isti komarci Aedes. Ako pogledate podatke o tome kako su se oni menjali tokom vremena, vidite u osnovi eksponencijalni rast u poslednjih 30 godina u skoro svakom regionu gde te bolesti postoje.
Skiner: Bolesti koje se prenose vektorima uopšte oblikuju čovečanstvo vekovima. Dakle, očekivali smo epidemije, ali nismo nužno očekivali intenzitet koji sada vidimo. Niti nismo očekivali da vidimo ove bolesti koje se prenose vektorima kao što su malarija, Zapadni Nil i denga, sve sa veoma različitim ciklusima prenosa, domaćinima i staništima, koje pogađaju različita mesta u različito vreme. Klimatske promene utiču na sve ove više slojeva ciklusa prenosa.
Mordekaj: Klima je samo jedan sloj u uslovima koji dovode do izbijanja bolesti. Drugi slojevi uključuju ljudske aktivnosti koje povećavaju našu izloženost; prisustvo parazita ili virusa koje komarci šire; i ljudska osetljivost (nedostatak imuniteta). Zbog toga je teško pripisati bolesti koje se prenose vektorima klimatskim promenama na precizan način na koji naučnici sada mogu da urade za toplotne talase i uragane. Ali mislim da smo se stvarno približili. A klimatska pogodnost je veoma važna jer je uvek osnovna stvar koja određuje da li su uslovi pogodni za izbijanje.
Roser: Klimatske promene povećavaju učestalost i intenzitet i poplava i suša – i oboje mogu povećati rizik od bolesti kao što je denga groznica. Skupljanje poplavnih voda u malim kontejnerima čini idealno leglo, dok tokom suše ljudi čuvaju vodu u malim posudama, koje takođe postaju leglo.
LaBeaud: Nedavno smo saznali da plastični otpad predstavlja odlično tlo za razmnožavanje komaraca Aedes aegipti — a plastično smeće je svuda. Manje od 10% svetske plastike se reciklira, a veliki deo ostatka završava na deponijama u drugim zemljama. Kada kupim plastičnu ambalažu za piće, podsećam se da će, ako je ponovo ne upotrebim ili se sam s njom pozabavim, završiti negde drugde u svetu, razmnožavajući komarce koji će ujedati ugroženu decu i razboleti ih. Izbori koje donosimo mogu uticati na ljude koji su daleko.
Mordekaj: Moja laboratorija je identifikovala opseg temperatura koji je najpogodniji za malariju. Naučnici su nekada mislili da je toplije bolje, ali sada znamo da je klima najpogodnija na oko 25°C (77°F). Klimatske promene bi mogle da pomognu u iskorenjivanju malarije na nekim mestima dok bi izazvale nove epidemije na drugim mestima koja nemaju kapacitet za kontrolu malarije.
Termalni optimum za dengu je mnogo toplijih 29°C (84°F), zbog čega većina mesta na svetu postaje pogodnija kako globalne temperature rastu. Toplotni prozor za Zapadni Nil dostiže maksimum od 24°C ili 25°C (75°F do 77°F). Mogli smo da vidimo da umerene zone postaju sve pogodnije za Zapadni Nil, i mogli smo da vidimo da se sezone prenosa produžavaju ranije u proleće i kasnije u jesen.
LaBeaud: Velike epidemije mogu biti neodoljive za javnu zdravstvenu infrastrukturu na mestima, poput Perua, koja nisu navikla na dengu. Često se mnoge obližnje zemlje suočavaju sa istom epidemijom virusa, tako da koordinirajuće zdravstvene agencije poput Pan-Američke zdravstvene organizacije postaju veoma važne u smislu pružanja centralizovanijeg i bržeg odgovora i ponude podrške za nadzor i dijagnostiku. Efikasno javno zdravstveno obrazovanje je takođe važno: morate edukovati pružaoce zdravstvenih usluga, službenike ministarstva zdravlja i same članove zajednice da svi vektori nisu isti.
Rosser: Moramo da predvidimo ogromne uticaje klimatskih promena i da počnemo da zajednički dizajniramo i testiramo načine da zajednice učinimo otpornijim. Ovo bi moglo izgledati kao pružanje edukacije o faktorima rizika od denga groznice kao što su smeće i stajaća voda, a zatim rad u tandemu sa zajednicama na zajedničkom dizajnu rešenja za smanjenje rizika.
Kao što nam je COVID pokazao, pronalaženje načina za smanjenje prenosa bolesti u ranjivim populacijama i žarištima pomaže u ograničavanju širenja na sve.