Iako su bol i strah veoma različita iskustva, dosadašnje studije su pokazale da ponekad mogu biti usko povezani jedno sa drugim. Na primer, kada su mnoge životinje i ljudi u opasnim ili životno opasnim situacijama, akutni strah može potisnuti njihovu percepciju bola, omogućavajući im da u potpunosti usredsrede svoju pažnju na ono što im se dešava.
Nasuprot tome, istraživanje je pokazalo da kada ljudi dožive visok nivo bola, mogu stvoriti dugoročna i asocijativna sjećanja na strah zbog kojih se plaše situacija koje povezuju sa bolom koji su osjetili. Ova sećanja mogu zauzvrat povećati njihovu osetljivost na bol ili dovesti do razvoja beskorisnih obrazaca ponašanja koji imaju za cilj izbegavanje bola.
Povećanje intenziteta kojim životinje ili ljudi doživljavaju bol nakon veoma bolnih prošlih iskustava moglo bi se dopasti njihovom strahovitom iščekivanju bola. Tačne neuronske osnove ovog procesa, međutim, još uvek su slabo shvaćene.
Istraživači sa Univerziteta Hajdelberg nedavno su sproveli studiju koja ima za cilj bolje razumevanje u kojim delovima mozga miševa čuvaju veoma bolna iskustva i kako ta pohranjena sećanja mogu uticati na buduća iskustva bola. Njihovi nalazi, objavljeni u Nature Neuroscience, sugerišu da su ta sećanja uskladištena u prefrontalnom korteksu, oblasti koja pokriva prednji deo mozga sisara.
Istraživači su sproveli niz eksperimenata na odraslim miševima koristeći metod neuralnog označavanja i optogenetske tehnike. Tokom ovih eksperimenata, miševi su primili male strujne udare na noge i bili su uslovljeni da postanu uplašeni od ponovnog primanja ovih šokova. Tim je takođe koristio optogenetske tehnike da bi aktivirao ili potisnuo različita neuronska kola u mozgu miševa, da bi utvrdio kako će to uticati na njihovu osetljivost na bol.
„Pokazujemo na miševima da dugoročna asocijativna memorija straha pohranjena u neuronskim engramima u prefrontalnom korteksu određuje da li bolna epizoda oblikuje iskustvo bola kasnije u životu“, napisali su Alina Stegemann, Sheng Liu i njihove kolege u svom radu.
„Dalje, u uslovima upalnog i neuropatskog bola, engrami prefrontalnog straha se šire i obuhvataju neurone koji predstavljaju nocicepciju i taktilne senzacije, što dovodi do izraženih promena u prefrontalnoj povezanosti sa područjima mozga relevantnim za strah. Suprotno tome, utišavanje engrama prefrontalnog straha preokreće hronično uspostavljenu hiperalgeniju i svu hronično uspostavljenu hiperalgeniju .“
Nedavni rad ovog tima istraživača ocrtava neke od neuronskih mehanizama koji bi mogli da igraju ulogu u održavanju bola tokom dugih vremenskih perioda koji je rezultat formiranja zastrašujućih asocijativnih sećanja na prošli bol. Njihovi nalazi bi potencijalno mogli da inspirišu razvoj novih terapijskih intervencija za manifestacije hroničnog bola koje se mogu povezati sa prethodnim bolnim iskustvima. Ove terapeutske intervencije mogu, na primer, da kombinuju kognitivnu bihejvioralnu terapiju sa lekovima koji ciljaju na nervna kola u prefrontalnom korteksu.
„Ovi rezultati otkrivaju da diskretna podskupina neurona prefrontalnog korteksa može objasniti iscrpljujući komorbiditet straha i hroničnog bola i pokazati da ublažavanje sjećanja na strah od bola može ublažiti sam hronični bol“, napisali su Stegemann, Liu i njihove kolege u svom radu. „Naša studija pruža uzročne dokaze za smanjenje patološkog bola nadjačavanjem anticipatornog straha i daje podsticaj za razvoj intervencija usmerenih na prefrontalna kola kod osoba sa hroničnim bolom i komorbidnim strahom.“