U najnovijem istraživanju sprovedenom u Švedskoj, otkrivena je fascinantna veza između određenih biomarkera i dugovečnosti stogodišnjaka. Ova studija, koja je obuhvatila podatke od 44.000 Šveđana, pružila je dublji uvid u faktore koji doprinose izuzetno dugom životu.
Prema istraživanju, ljudi koji su živeli preko 100 godina imali su niže nivoe glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina nadalje. Iako prosečne vrednosti biomarkera nisu se znatno razlikovale između stogodišnjaka i njihovih vršnjaka sa kraćim životom, stogodišnjaci su retko pokazivali ekstremno visoke ili niske vrednosti ovih biomarkera.
Najznačajniji biomarkeri u istraživanju uključivali su nivoe ukupnog holesterola i gvožđa, glukozu, kreatinin, mokraćnu kiselinu i markere za funkciju jetre. Otkriveno je da su ljudi sa višim nivoima ovih biomarkera imali manje šanse da dožive stotu. Razlike u vrednostima ovih biomarkera, iako relativno male u apsolutnom smislu, ukazale su na potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i dugovečnosti.
Iako studija nije dala konačne odgovore o tačnim faktorima životnog stila ili genetici odgovornim za vrednosti biomarkera, sugeriše da faktori kao što su ishrana i unos alkohola mogu igrati značajnu ulogu. Praćenje vrednosti bubrega, jetre, glukoze i mokraćne kiseline tokom starenja može biti korisno kako bi se unapredila kvaliteta i dužina života.
Ovo istraživanje doprinosi našem razumevanju tajni dugovečnosti stogodišnjaka i otvara nova pitanja o tome kako možemo produžiti i poboljšati naše živote.
Ova studija je najveća u svojoj vrsti koja upoređuje profile biomarkera merene tokom života među izuzetno dugovečnim ljudima i njihovim vršnjacima sa kraćim životom. Istraživanje je obuhvatilo podatke iz Amoris kohorte, gde je 1.224 ljudi (2,7% uzorka) doživelo 100 godina ili više, sa značajnom većinom stogodišnjaka činila ženska populacija.
Jedan od zanimljivih nalaza istraživanja bio je da su gotovo svi biomarkeri, osim dva (alanin aminotransferaza – Alat i albumin), pokazali povezanost sa verovatnoćom da pojedinac doživi 100 godina. Ova veza je ostala značajna čak i nakon što su uzeti u obzir faktori kao što su starost, pol i prisustvo bolesti.
Naročito su niski nivoi ukupnog holesterola i gvožđa bili povezani sa većim šansama za dostizanje stote godine života. Suprotno tome, osobe sa visokim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera za funkciju jetre imale su smanjene šanse za postizanje stogodišnjeg jubileja.
Iako su razlike u vrednostima ovih biomarkera u apsolutnom smislu bile relativno male, njihova statistička značajnost sugeriše na dublju vezu između metaboličkog zdravlja i dugovečnosti.
Studija takođe ukazuje na važnost praćenja vrednosti bubrega, jetre, glukoze i mokraćne kiseline kako bi se unapredilo zdravlje tokom starijih godina. Iako nema definitivnih zaključaka o tačnim uzrocima ovih biomarkera, pretpostavlja se da faktori poput ishrane i konzumiranja alkohola mogu imati značajan uticaj.
U konačnom zaključku, iako je dugovečnost često rezultat brojnih faktora, uključujući i genetiku, ova studija pruža dragoceni uvid u to kako se određeni biomarkeri mogu povezati sa izuzetno dugim životima. Otvorila je vrata za dalje istraživanje i potencijalno razvoj strategija za unapređenje zdravlja i produženje životne dobi.
