Pogrešne predstave i stereotipi o ulozi očeva u porodičnom životu ne samo da su rasprostranjeni, već i dovode muškarce do neuspeha, prema ekspertu za porodične odnose, koji tvrdi da su milioni porodica povređeni zbog toga.
To je argument koji je iznela Linda Nilsen, profesorka obrazovanja na Univerzitetu Vejk Forest, u svojoj novoj knjizi „Mitovi i laži o tatama: kako nas sve povređuju“.
Nilsen objašnjava: „Ovi uvredljivi mitovi i ponižavajući stereotipi imaju neposredne i dugoročne posledice po muškarce, žene i decu.
Dr Nilsen je profesor obrazovanja na Univerzitetu Vake Forest u Vinston-Salemu, NC, i međunarodni autoritet za odnose između oca i ćerke. Dobila je Nagradu za životno delo 2022. koju je dodelila Nacionalna organizacija roditeljstva.
Ona koristi nedavna istraživanja da analizira više od 100 široko rasprostranjenih verovanja o očevima koja, kako ona sugeriše, tate stavljaju u neposredan nepovoljniji položaj.
Nilsenovo istraživanje se fokusira na dinamiku heteroseksualnih roditeljskih odnosa i ona tvrdi da ovi mitovi imaju strašne posledice po ove porodice – uključujući obeshrabrivanje muškaraca da uzmu roditeljsko odsustvo, uprkos potencijalnim koristima za njih, njihove žene i njihovu decu.
„Činjenica da je toliko Amerikanaca zarobljeno ovim neutemeljenim uverenjima pomaže da se objasni zašto mnogi američki očevi ne uzimaju roditeljsko odsustvo iako ga njihova kompanija nudi“, objašnjava ona. „Ovi očevi kažu da su zabrinuti da će njihove porodice, ako uzmu slobodno, platiti cenu. Iako njihov poslodavac možda ima zvaničnu politiku odsustva, mnogi muškarci brinu kako se njihovi šefovi ili kolege zaista osećaju kada su otišli na odsustvo .“
Nilsen kaže da se ovi strahovi mogu pratiti unazad do društvenih mitova: na primer, da je glavni doprinos koji tata može dati svojoj deci finansijski i da deci nisu potrebni očevi koliko majkama, posebno kao novorođenčadi i maloj deci.
Istraživanja pokazuju, međutim, da kada očevi uzmu odsustvo, oba roditelja su manje pod stresom, manje fizički iscrpljena i manje je verovatno da će postati klinički depresivni u prvoj godini života svoje bebe.
Pored toga, Nielsenova analiza zaključuje da je veća verovatnoća da će parovi i dalje biti u braku pet godina kasnije, a veza između oca i deteta može biti jača.
Ovi mitovi ne štete samo očevima, već i majkama, tvrdi Nilsen. Pogrešna je i štetna ideja da žene poseduju materinski instinkt, koji muškarcima, na primer, nedostaje.
„Ne postoji takva stvar kao što je majčinski instinkt“, tvrdi dr Nilsen. „Majke koje prvi put dolaze ne znaju instinktivno kako da se brinu o bebi — zbog čega se obraćaju internetu, knjigama, rođacima i dadiljama za mentorstvo o majčinstvu. Majčinske veštine se uče, a ne instinktivno.“
„Previše novopečenih majki oseća se krivim, posramljenim i depresivnim jer ne mogu da žive u skladu sa mitom o majčinskom instinktu“, kaže ona. „Ako bilo koji roditelj veruje da žene imaju roditeljski instinkt koji muškarcima nedostaje, tata će se verovatno osećati manje samopouzdano, manje kompetentno i manje potrebno.
„Mit nikome ne koristi — ni mami, ni tati, ni bebi. Mami je potreban punopravni roditeljski partner, a ne prijatelj koji sumnja u sebe. A bebi je potreban potpuno angažovan otac sa samopouzdanjem.“
Mit da tati nemaju empatiju, da ne mogu da sagledaju osećanja svoje dece i da se osećaju neprijatno kada pričaju o bilo čemu ličnom ili emotivnom, takođe je razotkriven istraživanjem, kaže dr Nilsen.
U Mitovima i lažima o tatama, Nilsen iznosi više od 50 godina istraživanja kako bi pokazao da muškarci nisu ništa manje empatični, saosećajni ili zabrinuti za osećanja drugih ljudi od žena.
Nilsen zaključuje „Mitove i laži o tatama“ sa desetinama praktičnih, konkretnih predloga za borbu protiv ove situacije — sugestija od kojih deca direktno koriste jačanjem njihove veze sa očevima.
To uključuje promenu politika na radnom mestu i zakona o starateljstvu nad decom, zabranu seksističkog reklamiranja kao što su to uradile Ujedinjeno Kraljevstvo i druge zemlje, i pokazivanje filmskih stvaralaca, zdravstvenih radnika, radnika u oblasti mentalnog zdravlja, autora dečijih knjiga i proizvođača igračaka i prosvetnih radnika kako da daju svoj deo u podmetanju negativna uverenja o očevima.
Knjiga takođe pokazuje majkama kako da aktivno podrže očinstvo na načine koji proširuju slobodu žena i izbore u balansiranju između zahteva posla i porodice.
Kao što Nilsen kaže, „Kao društvo i u našim porodicama, moramo da damo sve od sebe da sahranimo mitove i stereotipe koji sprečavaju muškarce da svojoj deci i majci svoje dece daju najbolje što mogu da ponude“.
