Starenje može dovesti do više bolova, ali nova istraživanja sugerišu da postoji šira slika koju treba sagledati: dostizanjem naše starosne dobi, možda zapravo pomažemo evoluciji naše vrste.
Nekada se pretpostavljalo da je to neizbežna posledica života u surovom svetu, a starenje se sada smatra misterijom. Neke vrste jedva stare, na primer. Jedno od velikih pitanja je da li je starenje samo nusproizvod biologije ili nešto što ima evolucionu prednost.
Novo istraživanje je zasnovano na kompjuterskom modelu koji je razvio tim iz HUN-REN Centra za ekološka istraživanja u Mađarskoj koji sugeriše da se starost može pozitivno odabrati na isti način kao i druge osobine.
Poslednjih godina, naučnici su istraživali neizbežnost starenja i povezanog propadanja tela (tehnički poznato kao starenje). Ono što model sugeriše je da u određenim situacijama može biti od koristi za vrstu.
„Starenje može imati evolucionu funkciju ako postoji selekcija za starenje“, kaže evolucioni biolog Ers Satmari iz HUN-REN Centra za ekološka istraživanja. „Imali smo za cilj da otkrijemo ovaj izbor.
Takve situacije zahtevaju jaku usmerenu selekciju, gde evolucioni pritisci (kao što su predatori ili promena životne sredine) vode osobine u doslednom pravcu; i značajna selekcija srodnika, gde geni imaju veće šanse da se prenesu uz pomoć rođaka.
„Na primer, moguće je da su u promenljivom okruženju starenje i smrt korisniji za pojedince, jer se na taj način može smanjiti konkurencija, koja otežava opstanak i reprodukciju prilagodljivijeg potomstva sa boljim genskim sastavima“, kaže Szathmari.
Drugim rečima, prirodno starenje i smrt ostavljaju prostor za novu generaciju koja bi možda imala bolje kombinacije gena.
Istraživači takođe sugerišu da bi selekcija srodnika favorizovala postojanje više generacija koje se zadržavaju kroz dugotrajno starenje u organizmima koji su snažno altruistični. Drugim rečima, oni koji pomažu svojim rođacima da stvore novu generaciju, preko njih se češće prenose geni dugog starenja.
Dok ljudi kao vrsta mogu biti opsednuti zaustavljanjem starenja, čini se da starenje ima važnu ulogu u smislu evolucione prednosti – ulogu koju stručnjaci još uvek pokušavaju da istraže i razumeju.
„U zajednici evolucione biologije postalo je prihvaćeno da klasične neprilagodljive teorije starenja ne mogu da objasne sve obrasce starenja u prirodi, što znači da je objašnjenje starenja ponovo postalo otvoreno pitanje“, kaže Satmari.
