Većina nas uzima zdravo za gotovo činjenicu da imamo misli, ali filozofi i naučnici i dalje nemaju konačan odgovor na pitanje šta su misli i kako nastaju. Još od vremena Renéa Descartesa, koji je tvrdio da je sam čin mišljenja dokaz postojanja („Mislim, dakle postojim“), ovo pitanje ostaje jedna od najvećih misterija ljudske svesti.
Dve glavne teorije oblikovale su raspravu o prirodi misli: materijalizam i dualizam. Materijalisti smatraju da su misli u potpunosti proizvod fizičkih procesa u mozgu, dok dualisti veruju da misli ne mogu biti svedene samo na fizičke komponente i zakone prirode.
Savremena neuroznanost pruža dokaze o vezi između mozga i misli, jer određene regije mozga aktiviraju specifična mentalna stanja. Na primer, hipokampus igra ključnu ulogu u maštovitom razmišljanju, dok se Brokina oblast povezuje sa jezikom i govorom. Ove korelacije sugerišu da su misli možda rezultat aktivnosti neurona, ali naučnici i dalje ne razumeju kako fizička stanja proizvode svest.
Australijski filozof Frank Džekson postavio je misaoni eksperiment koji dodatno komplikuje materijalističko objašnjenje. Zamislimo Meriju, naučnicu koja ceo život živi u crno-beloj sobi i uči sve fizičke činjenice o bojama. Međutim, kada prvi put izađe i vidi crvenu boju, doživljava nešto novo – subjektivni osećaj boje. Ako je već znala sve fizičke činjenice, a ipak je nešto novo naučila, to sugeriše da postoji ne-fizički aspekt svesti.
Ova rasprava ostaje otvorena i podeljena između naučne i filozofske zajednice. Da li će buduća istraživanja neuroznanosti i kognitivnih nauka konačno razjasniti kako misli nastaju, ili će ljudska svest zauvek ostati tajna koja nadilazi fizički svet?
