Veliki broj istorijskih špijunsko-satelitskih fotografija iz doba hladnog rata skinut je tajnost pre više decenija. Naučnici su koristili ove vredne podatke daljinskog istraživanja u širokom spektru disciplina, od arheologije do građevinarstva. Međutim, njegova upotreba u ekologiji i očuvanju ostaje ograničena.
Nova studija koju vodi dr Katalina Munteanu sa Fakulteta za životnu sredinu i prirodne resurse Univerziteta u Frajburgu, Nemačka, ima za cilj da unapredi primenu deklasifikovanih satelitskih podataka u oblastima ekologije i očuvanja.
Koristeći nedavni napredak u obradi i analizi slika, ove globalno dostupne crno-bele slike mogu ponuditi bolji uvid u istorijske promene ekosistema, populacija vrsta ili promene ljudskih uticaja na životnu sredinu iz 1960-ih, sugerišu istraživači.
U svojoj studiji, istraživači su prvobitno procenili prostornu, vremensku i sezonsku pokrivenost više od milion deklasifikovanih slika iz četiri istorijska američka špijunsko-satelitska programa, pokazujući da ovi podaci obuhvataju skoro ceo svet i da su dostupni tokom svih godišnjih doba.
Nakon što je pregledao kako se špijunski satelitski snimci trenutno koriste u oblastima vezanim za ekologiju, tim je zatim identifikovao potencijalne buduće aplikacije. Najvažnije je da bi široka prostorno-vremenska skala satelitskih snimaka mogla poboljšati razumevanje ekoloških koncepata kao što su pomeranje osnovnih linija, efekti kašnjenja i efekti nasleđa.
Ovo poboljšano razumevanje moglo bi da dovede do boljeg mapiranja istorijskog obima i strukture ekosistema, pomoći u rekonstrukciji prošlih staništa i distribucije vrsta, kao i da ponudi nove uvide u istorijske ljudske uticaje na sadašnje uslove ekosistema.
U budućnosti, ovo znanje takođe može biti od pomoći za planiranje očuvanja i napore za obnovu ekosistema pomažući u identifikaciji, na primer, značajnih ekoloških osnova, objašnjavaju istraživači.
Izazovi koje treba prevazići
Međutim, upotreba špijunskih satelitskih podataka u ekološkim istraživanjima suočava se sa nekoliko izazova. Studija naglašava probleme kao što su ograničen pristup podacima i deljenje podataka, visoki troškovi, neophodnost prethodne obrade i ispravljanja slika i odsustvo konzistentnih tokova rada u naučnoj zajednici.
Da bi se pozabavili ovim izazovima, istraživači pozivaju na zajedničke napore između nosilaca podataka, stručnjaka za daljinsko ispitivanje i zajednice ekoloških istraživanja.
„Ovaj deo je poziv na interdisciplinarnu saradnju između ekologa, stručnjaka za zaštitu prirode i specijalista za daljinsko detekciju kako bi se istražio puni potencijal ovih neverovatnih skupova podataka. Naše nekoliko prethodnih studija je otkrilo da bez razmatranja prošlosti možemo izvući pogrešne zaključke o trenutnom stanju životne sredine“, kaže Munteanu.
U studiji iz 2020. koja je privukla pažnju međunarodnih medija, istraživačka grupa koju su predvodili isti naučnici već je predstavila primer kako se satelitski snimci mogu koristiti u ekologiji da bi se otkrio neočekivani pad populacija stepskih marmota usled istorijskih poljoprivrednih konverzija.
„Da bismo omogućili ova naučna istraživanja, pozivamo na podršku vlasnika podataka u objavljivanju i prethodnoj obradi podataka“, dodaje Munteanu.
