Istraživanja na miševima pokazuju da ograničeni unos jedne određene esencijalne aminokiseline može usporiti uticaj starenja, pa čak i produžiti njihov životni vek.
Naučnici se sada pitaju da li bi ova otkrića mogla pomoći ljudima da poboljšaju svoju dugovečnost i kvalitet života.
Izoleucin je jedna od tri aminokiseline razgranatog lanca koje koristimo za izgradnju proteina u našim telima. Neophodan je za naš opstanak, ali pošto naše ćelije ne mogu da ga proizvedu od nule, moramo ga dobiti iz izvora kao što su jaja, mlečni proizvodi, proteini soje i meso.
Ali uvek može biti previše dobrih stvari. Ranija istraživanja koja su koristila podatke iz ankete stanovnika Viskonsina 2016-2017 otkrila su da su nivoi izoleucina u ishrani povezani sa metaboličkim zdravljem i da ljudi sa višim BMI generalno konzumiraju mnogo veće količine aminokiseline.
„Različite komponente vaše ishrane imaju vrednost i uticaj izvan svoje funkcije kao kalorija, a mi smo kopali u jednoj komponenti koje mnogi ljudi možda jedu previše“, istraživač metabolizma Dudlei Lamming sa Univerziteta Viskonsin, SAD, koji je bio uključen u obe studije, objasnio je u novembru kada su objavljeni novi nalazi.
„Zanimljivo je i ohrabrujuće misliti da bi promena u ishrani i dalje mogla da napravi tako veliku razliku u životnom veku i onome što nazivamo ‘zdravstvenim vekom’, čak i kada je počela bliže sredini života.
U najnovijoj studiji, genetski raznolika grupa miševa hranjena je ili ishranom koja je sadržala 20 uobičajenih aminokiselina kao kontrolu, ishranom u kojoj su sve aminokiseline smanjene za oko dve trećine, ili ishranom u kojoj je samo izoleucin smanjen za isti iznos.
Miševi su na početku studije bili stari oko šest meseci, što je ekvivalent starosti osobe od 30 godina. Mogli su da jedu koliko su hteli, ali samo od određene vrste hrane koja je data njihovoj grupi.
Ograničavanje izoleucina u ishrani povećalo je životni vek i zdravstveni vek miševa, smanjilo njihovu slabost i podstaklo vitkost i kontrolu glikemije. Životni vek mužjaka miševa je povećan za 33 odsto u poređenju sa onima čiji izoleucin nije bio ograničen, a ženkama je 7 procenata povećan.
Ovi miševi su takođe postigli bolje rezultate u 26 mera zdravlja, uključujući snagu mišića, izdržljivost, nivo šećera u krvi, upotrebu repa i gubitak kose.
Muški miševi u ovoj grupi su imali manje povećanje prostate u vezi sa uzrastom i manja je verovatnoća da će razviti kancerozne tumore koji su uobičajeni kod različitih sojeva miševa.
Zanimljivo je da su miševi kojima je davana hrana sa niskim sadržajem izoleucina takođe jeli znatno više kalorija od ostalih. Ali umesto da dobijaju na težini, oni su zapravo sagorevali više energije i održavali mršaviju telesnu težinu, iako se nivoi njihove aktivnosti nisu razlikovali.
Istraživači smatraju da ograničavanje izoleucina kod ljudi, bilo dijetom ili farmaceutskim sredstvima, ima potencijal da proizvede slične efekte protiv starenja – iako, kao i kod svih studija na miševima, nećemo znati sa sigurnošću dok se stvarno ne testira na ljudima.
Ovo je lakše reći nego učiniti. Iako je hrana koja se daje miševima bila kontrolisana, istraživači su primetili da je dijeta neverovatno složena hemijska reakcija i da možda postoje i druge komponente ishrane uključene u proizvodnju ovih rezultata.
Ograničavanje unosa proteina uopšte, na primer, ima štetne efekte na telo, miša ili čoveka. Prevođenje ovog istraživanja za stvarnu ljudsku upotrebu je komplikovanije od samo smanjenja unosa hrane bogate proteinima, iako je ovo najjednostavniji način da se ograniči unos izoleucina.
Nivo restrikcije aminokiselina bio je konstantan u svim eksperimentima i oni priznaju da može biti potrebno više finog podešavanja za optimalne efekte kod različitih sojeva i pola miševa – kada je u pitanju ishrana, jedna veličina ne odgovara svima.
„Ne možemo sve prebaciti na ishranu sa niskim sadržajem izoleucina“, rekao je Laming.
„Ali sužavanje ovih prednosti na jednu aminokiselinu približava nas razumevanju bioloških procesa i možda potencijalnih intervencija za ljude, poput leka koji blokira izoleucin.“
Istraživanje je objavljeno u Cell Metabolism.
