Da li bi smanjenje siromaštva moglo da ide ruku pod ruku sa smanjenjem rizika od razvoja demencije, vrste u kojoj starija osoba pokazuje znake Alchajmerove bolesti, ali je kognitivno zdrava i autonomna?
Odgovor je da, prema meta-analizi istraživača sa Škole za javno zdravlje Univerziteta u Montrealu (EPSUM) i Centre integre universitaire de sante et de services sociauk du Nord-de-l’ile-de-Montreal (CIUSSS- NIM).
Rukovodila dr Julija Bodrizlova, dr. kandidata na EPSUM-u pod nadzorom docenta Gregorija Mouleka, istraživači su izvukli podatke iz 18 kohortnih studija pacijenata sa Alchajmerovom bolešću urađenih između 1991. i 2021. i uparili ove podatke sa indikatorima socijalne politike Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).
Nalazi su objavljeni u Journal of Aging & Social Polici u članku pod naslovom „Potencijal socijalne politike u prevenciji demencije: ekološka studija koja koristi sistematski pregled i meta-analizu.“
Demencija je opšti termin koji se koristi da opiše grupu simptoma povezanih sa postepenim gubitkom kognitivnih funkcija dovoljno teškim da ometa svakodnevne aktivnosti. Stanje je rezultat lezija u mozgu koje najčešće izaziva Alchajmerova bolest.
18 studija uključenih u analizu pružilo je podatke o životnim uslovima, statusu demencije pre smrti i Alchajmerovoj patologiji procenjenoj autopsijom mozga nakon smrti. Prosečna starost smrti bila je 87 godina, a svaka studija je pružila podatke o patologiji mozga za, u proseku, 109 ljudi.
„Kognitivno funkcionisanje pojedinaca je testirano u različitim fazama života, tako da smo imali informacije o njihovom statusu demencije tokom života“, rekla je Bodrizlova. „Imali smo i informacije o Alchajmerovim patološkim promenama u mozgu od obdukcija koje su obavljene nakon smrti.
Istraživači su zatim uparili podatke za pojedince koji nisu imali demenciju, ali čije je moždano tkivo pokazalo Alchajmerovu bolest, sa indikatorima socijalne politike u zemljama u kojima su živeli: Sjedinjenim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu, Austriji, Finskoj, Holandiji, Norveškoj i Švajcarskoj.
U analizi je korišćeno najmanje 12 indikatora socijalne politike OECD-a, uključujući ukupne javne socijalne rashode, javne rashode za starosna davanja, ukupne zdravstvene izdatke i javne izdatke za vanbolničku negu (sve kao procenat BDP-a); Gini indeks, indikator jednakosti prihoda; i nekoliko indikatora rodne ravnopravnosti.
Gini indeks je bio posebno koristan u uspostavljanju veze između socijalnih politika i njihovog uticaja na verovatnoću razvoja demencije. To je rezultat između 0 i 1, gde 0 odgovara da svi u populaciji imaju isti prihod (savršena jednakost), a 1 odgovara da jedna osoba ima sav prihod, a svi ostali nijedan (savršena nejednakost).
„Kanada, na primer, ima Gini indeks od 0,3, a Brazil Gini od 0,6“, rekla je Bodrizlova, koja je odrasla u Kazahstanu. „Zemlja sa najpravednijom raspodelom dohotka je Slovačka, sa Gini od 0,24.
Prvi nalaz napomene: Oko 39% onih bez demencije imalo je umerenu Alchajmerovu bolest, dok je 9% onih bez demencije imalo uznapredovalu Alchajmerovu bolest. Ovi procenti su bili isti za muškarce i žene, iako žene čine dve trećine svih slučajeva Alchajmerove bolesti u opštoj populaciji.
Bodrizlova i njen tim su otkrili da su niži nivoi nejednakosti prihoda, niža stopa siromaštva i veći izdaci za dugotrajnu negu značajno povezani sa manjom verovatnoćom demencije kod osoba sa AD.
Svakih 5% smanjenje Gini indeksa nejednakosti prihoda za osobe starije od 65 godina prevelo je u smanjenje verovatnoće demencije od 6% kod ljudi sa umerenom Alchajmerovom bolešću.
Slično, smanjenje od 1% u odnosu na ljude sa nivoom prihoda ispod 50% srednjeg prihoda je povezano sa smanjenjem od 1% verovatnoće demencije kod ljudi sa Alchajmerom.
Progresivna socijalna politika „može imati posledice sve do ćelijskog nivoa zbog svojih efekata na smanjenje stresa i podsticanje socijalne inkluzije“, rekla je Bodrizlova. „Ipak moć takve politike za smanjenje demencije često zanemaruju kreatori politike i istraživači.
Bodrizlova takođe veruje da su smernice Svetske zdravstvene organizacije iz 2019. o smanjenju rizika od kognitivnog pada i demencije „u najboljem slučaju beskorisne, jer su intervencije usmerene na promenu ponašanja pojedinca na duži rok relativno neefikasne i razvoj novih tretmana ima ograničen uspeh. “
U stvari, ona je tvrdila: „Fokusiranje na intervencije na individualnom nivou može biti štetno jer skreće oskudne resurse zdravstvene zaštite od razvoja i implementacije efikasnih intervencija na nivou populacije. Naši rezultati mogu pomoći da se preusmjere intervencije osmišljene da smanje teret demencije Ono što je potrebno je akcija protiv siromaštva, nejednakosti prihoda i više javno finansiranih zdravstvenih usluga.“
