Ova slika sa NASA/ESA Hubble svemirskog teleskopa prikazuje globularno jato nazvano NGC 1651. Kao još jedna nedavna slika globularnog jata, NGC 1651 je udaljena oko 162.000 svetlosnih godina u najvećoj i najsjajnijoj od satelitskih galaksija Mlečnog puta, Velikom Magelanovom oblaku (LMC).
Jedna značajna karakteristika ove slike je da loptasto jato prečnika otprilike 120 svetlosnih godina skoro ispunjava ceo kadar. Nasuprot tome, druge Hablove slike prikazuju čitave galaksije — koje mogu biti desetine ili stotine miliona svetlosnih godina u prečniku — koje takođe manje-više ispunjavaju celu sliku.
Uobičajena zabluda je da Habl i drugi veliki teleskopi posmatraju nebeske objekte različite veličine tako što ih zumiraju, kao što bi to uradili sa specijalizovanom kamerom ovde na Zemlji. Dok mali teleskopi mogu imati opciju da zumiraju i umanjuju do određene mere, veliki teleskopi nemaju. Svaki instrument teleskopa ima fiksno ‘vidno polje’ (veličina neba koju može da posmatra u jednom posmatranju).
Na primer, kanal ultraljubičastog/vidljivog svetla Hablove kamere širokog polja 3 (VFC3), kanala i instrumenta koji je prikupio podatke korišćene na ovoj slici, ima vidno polje otprilike jednu dvanaestinu prečnika Meseca gledano sa Zemlje . Kada VFC3 vrši posmatranje, njegovo vidno polje je veličina neba koje može da posmatra.
Razlog zbog kojeg Habl može da posmatra objekte tako veoma različitih veličina je dvostruk. Prvo, udaljenost do objekta će odrediti koliko će izgledati veliko sa Zemlje, tako da čitave galaksije koje su relativno udaljene mogu zauzeti istu količinu prostora na nebu kao globularno jato poput NGC 1651, koje je relativno blizu.
U stvari, na ovoj slici vreba udaljena spiralna galaksija, direktno levo od jata—iako je nesumnjivo mnogo veće od ovog zvezdanog jata, ovde izgleda dovoljno malo da se stopi sa zvezdama u prvom planu! Drugo, procesori slika mogu spojiti više slika koje se protežu na različitim delovima neba u mozaik kako bi stvorili jednu sliku objekata koji su preveliki za Hablovo vidno polje.
