Nedavno istraživanje ekologa Lindzi Svierk sa Univerziteta Binghamton otkriva fascinantnu prilagodbu vodenih anola (Anolis aquaticus), malih guštera iz Kostarike, koji koriste mehuriće vazduha na njuškama kako bi produžili vreme provedeno pod vodom i izbegli predatore. Ova neobična sposobnost prvi put je primećena pre nekoliko godina, a sada su novi eksperimenti pokazali da mehurići omogućavaju gušterima da duže ostanu potopljeni, što im daje značajnu prednost u preživljavanju.
Svierk je u svom istraživanju koristila grupu od 30 vodenih anola, tretirajući polovinu njih hidratantnom kremom koja sprečava formiranje mehurića vazduha na njihovim njuškama. Rezultati su pokazali da gušteri koji su zadržali mehuriće na njuškama mogu ostati pod vodom 30 odsto duže od onih bez mehurića, što ukazuje da ovi mehurići funkcionišu kao rezervoari za disanje tokom ronjenja.
„Višak vazduha na hidrofobnoj koži guštera deluje poput rezervoara za ljudske ronioce, omogućavajući im da duže ostanu pod vodom“, ističe Svierk u svom radu. Ova prilagodba, kako veruje, omogućava anolima da pobegnu predatorima i ostanu potopljeni dok opasnost ne prođe.
Istraživači sada planiraju dodatne studije kako bi ispitali da li anoli koriste kiseonik iz mehurića vazduha kao insekti, te kako ovi mehurići pomažu većim životinjama da prežive pod vodom.
Istraživanje je objavljeno u naučnom časopisu Biology Letters i predstavlja prvi dokaz o korišćenju mehurića za disanje kod kičmenjaka.
