Istraživači vođeni sa Univerziteta u Kaliforniji u Berkliju, komparativni psiholog, otkrili su da veliki majmuni i šimpanze, naši najbliži živi rođaci, mogu prepoznati drugove iz grupe koje nisu videli više od dve decenije – dokaz onoga što se veruje da je najdugotrajnije neljudsko sećanje ikada snimljeno.
Nalazi takođe potkrepljuju teoriju da dugotrajno pamćenje kod ljudi, šimpanzi i bonoba verovatno potiče od našeg zajedničkog pretka koji je živeo pre između 6 i 9 miliona godina.
Tim je koristio infracrvene kamere za praćenje očiju kako bi snimio gde su bonobi i šimpanze gledali kada su im prikazane uporedne slike drugih bonoba ili šimpanzi. Jedna slika je bila stranca; drugi je bio bonobo ili šimpanza sa kojom je učesnik živeo godinu dana ili više.
Oči učesnika su se značajno duže zadržavale na slikama onih sa kojima su ranije živeli, otkrili su istraživači, što ukazuje na određeni stepen prepoznavanja. U jednom slučaju, bonobo po imenu Luiz nije videla svoju sestru Loretu ili nećaka Erin više od 26 godina. Ali kada su istraživači pokazali Luiz svoje slike, njene oči su se usredsredile na fotografije.
„Ove životinje imaju veliko priznanje jedna za drugu“, rekla je Laura Simone Levis, postdoktorski saradnik predsednika UC na odeljenju za psihologiju u Berkliju i vodeći autor studije, koja je objavljena u Zborniku radova Nacionalne akademije nauka.
Štaviše, učesnici su duže posmatrali pojedince sa kojima su imali pozitivnije, u poređenju sa antagonističkim odnosima. Drugim rečima, činilo se da više prepoznaju prijatelje nego neprijatelje.
„Ne znamo tačno kako ta reprezentacija izgleda, ali znamo da traje godinama“, rekla je ona. „Ova studija nam ne pokazuje koliko smo različiti od drugih majmuna, već koliko smo slični njima i koliko su oni slični nama.
Nalazi proširuju ono što je bilo poznato o dugoročnom pamćenju kod životinja i takođe postavljaju pitanja koja su centralna za evolucionu biologiju i psihologiju. Glavni među njima: Kako su ljudi razvili tako dobro dugoročno pamćenje?
Razumevanje veza između našeg živog, epizodnog pamćenja i prisećanja drugih životinja dugo je bila istraživačka zagonetka. Prethodne studije su pokazale da gavranovi, na primer, pamte ljude koji su ih prevarili i mogu da se prisete društvenih odnosa na neobične načine. Socijalno pamćenje duže od samo nekoliko godina ranije je dokumentovano samo kod delfina, za koje su studije otkrile da mogu da prepoznaju vokalizacije do 20 godina.
„To je, do ove tačke, bila najduža dugoročna društvena memorija ikada pronađena kod neljudske životinje“, rekao je Luis o istraživanju delfina. „Ono što ovde pokazujemo je da šimpanze i bonoboi mogu da pamte toliko dugo—ili duže.“
Luisov projekat je nastao iz dugogodišnjeg posmatranja među istraživačima primata, koji često prolaze mesecima ili godinama između gledanja životinja koje proučavaju. Kada su se vratili, bonobi i šimpanze su se ponašali kao da nastavljaju tamo gde su stali. Stoga su istraživači odlučili da vide da li je taj predosjećaj istinit.
Da bi dobio odgovore, tim je započeo ono što je ponekad bilo jednako rodoslovlje i beleženje.
Prvo, morali su da identifikuju bonobe i šimpanze koji su bili odvojeni od onoga što bismo mogli smatrati prijateljima ili porodicom. Ponekad su njihovi drugovi iz grupe bili premešteni u druge zoološke vrtove kako bi sprečili razmnožavanje. U drugim slučajevima, brat ili sestra ili stariji su možda umrli dok su svi živeli zajedno.
Sa listom parova u ruci, razbacanom po zoološkim vrtovima u Evropi i Japanu, istraživači su morali da pronađu fotografije kako bi pokazali učesnike. Međutim, to nije mogao biti samo snimak. Trebala im je kvalitetna slika snimljena otprilike u vreme kada se par poslednji put video. Ovo je bilo donekle lako za životinje koje su nedavno razdvojene u eri bogatoj visokokvalitetnim fotografijama. Pokazalo se mnogo teže za druge, poput Luizinih rođaka, koji su razdvojeni oko 1995.
Tim je na kraju mogao da pokaže slike 26 bonoba i šimpanzi.
Nakon postavljanja kompjuterskog sistema sa osetljivim kamerama i neinvazivnim alatima za praćenje očiju, životinjama koje su učestvovale je dozvoljeno da dobrovoljno uđu u prostoriju. Njihova kompenzacija? Boca napunjena razblaženim sokom. (Bonobo i šimpanze vole voćni sok i jedu puno voća u divljini.)
Dok su pijuckali, ekrani ispred njih smenjivali su se između parova slika. Kamere su pratile kuda odlutaju oči životinja. A kompjuter je beležio vreme utrošeno na svaku sliku na delić sekunde — podatke koje bi tim pročešljao mesecima kasnije.
„Bio je to zaista jednostavan test: da li duže gledaju u svog prethodnog kolegu iz grupe ili duže gledaju u stranca?“ Luis je rekao. „I otkrili smo da, da, oni znatno duže gledaju slike svojih prethodnih kolega iz grupe.
Luis je rekla da su ona i drugi bili posebno zabrinuti kako bi učesnici mogli da reaguju kada im se pokaže slika rođaka kojeg nisu videli godinama. Kako je projekat počeo, čuvari zoološkog vrta su pratili životinje u potrazi za znakovima stresa. Ali nisu pokazivali nikakve znake uznemirenosti. Umesto toga, kada bi se slike nekada bliskog rođaka pojavile na ekranu, učesnici bi ponekad potpuno prestali da piju sok, naizgled opčinjeni slikom.
Studija je pokazala da se nešto dešava sa umom u prepoznavanju slika. Ono što je nejasno je kakva su to bila sećanja. Da li su mogli da budu bogati, epizodni narativi kao ljudi? Možda je postojala neka prolazna radoznalost zašto su ovo videli? Mogu li da ekstrapoliraju kako bi ti rođaci mogli izgledati danas?
Ovo su sledeća pitanja za Luisa. Rođen i odrastao u Berkliju, Luis je pohađao Univerzitet Djuk i Univerzitet Harvard i vodio stipendiju na Univerzitetu Sent Endruz. Luisovi koautori uključuju istraživače sa Harvarda, Univerziteta Džons Hopkins, Univerziteta Kjoto, Univerziteta u Antverpenu u Belgiji i Univerziteta Konstanc u Nemačkoj.
Luis se vratio na Berkli ranije ove godine kao postdoktorant. To je bio svojevrsni povratak kući, rekla je, i planira da nastavi da postavlja velika pitanja o tome šta naši najbliži živi preci mogu da nas nauče o našem sećanju. Delimično je to iz radoznalosti koja pokreće nauku. Takođe je iz odlučnosti da se očuvaju staništa koja su dom ugroženih bonoba — životinja koje nas mogu naučiti o nama samima.
„Ova studija nas podseća koliko smo slični drugim vrstama koje šetaju planetom“, rekao je Luis. „I stoga, koliko je važno da ih zaštitimo.
