Malo živi u Puna de Atacama, hladnom mesečevom pejzažu visoko u Andima sa snažnim vetrovima, oskudnim kiseonikom i praktično bez vode.
Iz nekog razloga, međutim, alpinistički miševi nastavljaju da idu na vrhove vulkana visokih 6.000 metara na ovoj visokoj pustinjskoj visoravni i preživljavaju tamo gore.
U početku su arheolozi koji su istražuju vrhove 1970-ih i 80-ih pronašli leševe lisnatih miševa Punta de Vacas (Pillotis vaccarum), koji su se mumificirali u ekstremnim uslovima.
Uzimajući u obzir da miševi nisu mogli sami da stignu tamo, arheolozi su pretpostavili da su ih u planine doneli drevni ljudi Inka, za koje se zna da su hodočastili na velike udaljenosti do vrhova planina koje su smatrali svetim.
Ta hodočašća su bila deo ceremonije poznate kao Kapakoča, koja je uključivala ritualno žrtvovanje dece i životinja bogovima Inka. Arheolozi su zaključili da su miševi mogli biti odloženi u zalihe, ili su možda bili namerno doneti kao žrtveni prinosi.
„Ne možete kriviti arheologe što razmišljaju na ovaj način, jer koje drugo objašnjenje postoji? kaže koautor Džej Storz, evolucioni biolog sa Univerziteta Nebraska-Lincoln. „Tamo gore ništa nije moglo da živi, pa su morali biti dovedeni tamo.
Nakon što su Storz i njegove kolege naišli na mumiju miša na vrhu vulkana Salina, započeli su sistematsku pretragu tamo i na drugim lokalnim vrhovima. Oni su do sada pretražili 21 vulkanski vrh i pronašli 13 ostataka miša na nekoliko viših od 6.000 metara.
„Ovo su u osnovi osušeni zamrzavanjem, mumificirani miševi“, kaže Storz.
Povrh toga, Storz i njegov kolega su 2020. godine uhvatili živog miša sa ušima na vrhu Ljuljajako, 6.700 metara visokog vulkana u blizini granice između Čilea i Argentine, što je pokrenulo nova pitanja o poreklu svih tih mumija. .
To je bio prvi put da je bilo koji sisar pronađen da živi na tako velikoj nadmorskoj visini, napominju istraživači, ali ne bi bio poslednji. Na kraju su uhvatili više živih primeraka na ovim vrhovima i sproveli testove na nekim od mumija kako bi rasvetlili njihovu prošlost.
Analiza pokazuje da je osam mumija miša iz Salina i jedna iz Copiapoa umrlo u poslednjih nekoliko decenija, verovatno negde posle 1955. godine, izveštavaju autori studije.
Četiri mumije iz Pulara mogle bi biti starije, pošto su umrle pre do 350 godina, ali to je bilo još jedan vek nakon što su španski osvajači srušili Carstvo Inka.
„Sada se čini sve jasnije da su miševi tamo stigli sami od sebe“, kaže Storz.
Mumifikacija je pomogla očuvanju DNK unutar mrtvih miševa, napominju Storz i njegove kolege, omogućavajući istraživačima da analiziraju genetske varijacije među miševima pronađenim na različitim nadmorskim visinama u pustinji Atakama, pružajući uvid u njihovu evolucionu istoriju.
Istraživači su bili radoznali da li će genomi planinskih miševa pokazati da oni čine posebnu subpopulaciju, koja se odvojila od poznatih populacija miševa sa lisnatim ušima na nižim nadmorskim visinama.
„Naši genomski podaci ukazuju na ne: da su miševi sa vrhova, i oni sa bokova ili podnožja vulkana na okolnom pustinjskom terenu, sve jedna velika srećna porodica“, kaže Storz.
Dva para mišjih mumija bila su blisko povezana, pokazalo je istraživanje, što sugeriše da su ili braća i sestre ili roditelji sa potomstvom.
Zajedno sa drugim tragovima – poput jednakog omjera mumija i žena mumija, plus prisustvo živih miševa i mišjih jazbina – istraživači kažu da dokazi ukazuju na to da ovi miševi nisu turisti, već stanovnici koji su pronašli način da prežive u ovom poput Marsa. Životna sredina.
Puna de Atacama je toliko slična Marsu da je NASA posetila plato kako bi simulirala uslove na crvenoj planeti, primećuju istraživači.
„Čak i u podnožju vulkana, miševi žive u ekstremnom, marsovskom okruženju. A onda, na vrhovima vulkana, to je još više. Oseća se kao u svemiru“, kaže Storz.
„Samo zamajava da bi bilo koja vrsta životinje, a kamoli toplokrvni sisar, mogla da preživi i funkcioniše u tom okruženju“, dodaje on. „Kada sve to iskusite iz prve ruke, to vas još više impresionira: kako za ime Boga išta živi tamo gore?“
Istraživači još uvek pokušavaju da odgovore na to pitanje, sakupljajući miševe sa ušima sa različitih uzvišenja da bi uspostavili kolonije u zatočeništvu, a zatim prilagođavajući te kolonije na različite nadmorske visine u nadi da će otkriti bilo kakve relevantne adaptacije za život na planinskim vrhovima.
Oni takođe još uvek pokušavaju da shvate ne samo kako, već i zašto miševi žive tamo gore. Oni bi mogli da beže od predatora na nižim nadmorskim visinama, na primer, ali da li bi ta bezbednost zaista bila vredna opasnosti od smrzavanja, gladovanja i dehidracije?
„Svakako, ako se nalazite na vrhu vulkana od 6.000 metara, barem ste sigurni od [predatora]“, kaže Storz. „Samo imate druge stvari o kojima morate da brinete.“
