Da li su poboljšanja zelenih tehnologija, poput boljih baterija i efikasnijih solarnih panela, dovoljna sama po sebi da se izbore sa klimatskim promenama? Nažalost ne. Naše ponašanje i način života takođe se moraju promeniti.
Uvođenje rešenja za klimatske promene (električna vozila, solarna energija, toplotne pumpe) zahtevaće suočavanje sa ogromnim jazom u bogatstvu i resursima koji razdvajaju najbogatije i najsiromašnije ljude — i unutar zemalja i između njih.
U našem nedavnom članku za Prirodne klimatske promene objašnjavamo zašto nejednakost ostaje jedna od najvećih prepreka tranziciji neto nula.
Oksfam je nedavno osvetlio jaz u emisijama između najbogatijih i najsiromašnijih ljudi na svetu. Prema njihovoj poslednjoj analizi, 1% najbogatijih emituje isto toliko CO₂ kao i 66% najsiromašnijih zajedno.
Da bi se zagrevanje ograničilo na 1,5°C, svaka osoba ima godišnji budžet za ugljenik od oko 1 tone. Međutim, 1% najvećih emitera trenutno sagoreva više od sto puta više od održive količine, emitujući u proseku neverovatnih 110 tona ugljenika godišnje.
Ako želimo da pređemo na neto nulu pošteno i na vreme kako bismo izbegli najgore posledice klimatske krize, moramo da smanjimo emisije iz najvećih izvora.
Politička moć bogatih sprečava mere koje bi inače mogle pravednije raspodeliti emisije i korišćenje energije. To je zato što bogati ljudi mogu oblikovati vladinu politiku u skladu sa svojim interesima.
Milijarderi koji su svoje bogatstvo stekli ulaganjima u industriju fosilnih goriva donirali su grupama koje vode kampanju protiv političkih rešenja za klimatske promene, ometajući i odlažući napore za dekarbonizaciju.
Sa sposobnošću da uspešno lobiraju protiv klimatskih politika, superbogati nemaju prinudu da obuzdaju svoje ponašanje koje veoma zagađuje. Na primer, putovanje privatnim avionom ostaje legalno uprkos tome što je najzagađujući vid transporta od svih i korisno samo maloj manjini.
Nijedna cena koja se vezuje za emisije ugljenika, ni u jednoj zemlji, ne objašnjava njihovu punu štetu po Zemlju i ljudsko zdravlje. To znači da je industrijama često jeftinije da zagade nego pređu na čiste alternative.
Porezi na ugljenik bi trebalo da povećaju cenu emisije gasova staklene bašte i zagađenja, tako da je najzelenija opcija ujedno i najjeftinija. Na primer, oporezivanje vozila na dizel i benzin (i ulaganje prihoda u javni prevoz) moglo bi da pojeftini porodicama da putuju vozom i autobusom umesto automobilom. Kada bi takvi porezi bili široko uvedeni, istraživanja pokazuju da bi mogli biti efikasni u smanjenju emisija.
Umesto toga, porezi na ugljenik imaju tendenciju da nesrazmerno utiču na siromašnije ljude i zemlje povećanjem cena robe i usluga koje i dalje veoma zagađuju, dok bogatiji ljudi mogu priuštiti da nastave da emituju. Ravnopravnija društva, bez ekstremnog siromaštva ili bogatstva, mogla bi uvesti poreze na ugljenik koji bi svima omogućili dekarbonizaciju.
Dok se emisije ugljenika ne procenjuju po njihovoj stvarnoj ceni, neke promene u načinu života (kao što je zamena gasnog kotla toplotnom pumpom) zahtevaju pozamašnu investiciju unapred. Ako ste jedan od mnogih ljudi sa niskim primanjima, možda ih nećete moći priuštiti.
U Ujedinjenom Kraljevstvu, subvencije za poboljšanja energetske efikasnosti kao što je izolacija kuće obično su ograničene na vlasnike kuća, ostavljajući iznajmljivačima malo kontrole nad zgradom u kojoj žive — uključujući i njene emisije. Slično tome, poreske olakšice ili grantovi za kupovinu električnih bicikala su uglavnom ograničeni na one na stabilnim poslovima koji plaćaju iznad minimalne plate.
Obezbeđivanje da šeme subvencija posebno podržavaju one sa nižim prihodima moglo bi omogućiti svima da izvrše promene neophodne za dostizanje neto nule.
Pored bogatstva i prihoda, postoje i nejednakosti u raspoloživom vremenu koje treba razmotriti.
Neke opcije sa niskim sadržajem ugljenika traju duže ili su manje zgodne od alternativa koje zagađuju, kao što je putovanje na velike udaljenosti vozom umesto letenja. Učenje novih veština, poput kuvanja biljnih recepata da biste smanjili potrošnju mesa, može da potraje vreme koje bogati ljudi mogu sebi priuštiti radeći sa skraćenim radnim vremenom, odlaskom u prevremenu penziju ili plaćajući drugima da se brinu o čišćenju i čuvanju dece.
Više jednakosti u slobodnom vremenu, kao što je četvorodnevna radna nedelja, može pomoći ljudima da promene način života od koristi planeti.
Pružanje visokokvalitetnih javnih usluga svima olakšava izbore sa niskim sadržajem ugljenika. Univerzalno dostupni sadržaji takođe ispunjavaju osnovne standarde ljudskog blagostanja uz ukupno korišćenje manje energije.
U Velikoj Britaniji, London ima najjeftinije autobuske karte i najsveobuhvatniju mrežu javnog prevoza. Iako cene zakupnina i nekretnina mogu biti niže u ruralnim područjima nego u gradovima, deregulacija i kasnija privatizacija autobuske mreže u Velikoj Britaniji 1980-ih — kao i štednja od 2010. godine — dovela je do nejednakog pristupa javnom prevozu.
Povećanje cena karata i ukidanje autobuskih ruta učinili su javni prevoz sa niskim sadržajem ugljenika nedostupnim za mnoge i otežali kretanje bez automobila.
Bogata manjina rasipa sve manje resurse planete. Obuzdavanje njihovih emisija i preraspodela njihove moći i uticaja pomogli bi svima da žive održivije kako bi planeta mogla da podrži pristojan život za sve.
