Biti radoznao je suštinski deo čoveka, koji nas pokreće da učimo i prilagođavamo se novom okruženju. Po prvi put, naučnici su precizirali mesto u mozgu gde se javlja radoznalost.
Do otkrića su došli istraživači sa Univerziteta Kolumbija u SAD, koji su koristili skeniranje funkcionalne magnetne rezonance (fMRI) za merenje nivoa kiseonika u različitim delovima mozga, pokazujući koliko je svaki region zauzet u bilo kom trenutku.
Poznavanje odakle potiče radoznalost moglo bi nam pomoći da bolje razumemo kako ljudska bića kucaju i potencijalno dovesti do terapija za stanja u kojima radoznalost nedostaje, kao što je hronična depresija.
„Ovo je zaista prvi put da možemo povezati subjektivni osećaj radoznalosti u vezi sa informacijama sa načinom na koji vaš mozak predstavlja te informacije“, kaže neuronaučnica Žaklin Gotlib.
Tokom svojih eksperimenata, istraživači su dali 32 učesnika specijalne slike nazvane tekstualne forme, gde su poznati objekti i životinje – kao što su šeširi ili žabe – izobličeni u različitom stepenu. Od volontera je zatraženo da procene svoje samopouzdanje i radoznalost u vezi sa identifikacijom predmeta svake forme teksta.
Ove ocene su ukrštene sa fMRI skeniranjem, a primetna aktivnost je primećena u tri regiona: okcipitotemporalni korteks (povezan sa vidom i prepoznavanjem objekata), ventromedijalni prefrontalni korteks ili vmPFC (koji upravlja percepcijom vrednosti i poverenja) i prednji cingularni korteks (koristi se za prikupljanje informacija).
Čini se da vmPFC deluje kao neka vrsta neurološkog mosta između nivoa sigurnosti koje beleži okcipitotemporalni korteks i subjektivnih osećanja radoznalosti – skoro kao okidač koji nam govori kada da budemo radoznali. Što su volonteri bili manje sigurni u temu slike, to su bili radoznaliji u vezi sa tim.
„Ovi rezultati osvetljavaju kako se perceptivni unos transformiše uzastopnim neuronskim reprezentacijama da bi na kraju izazvali osećaj radoznalosti“, pišu istraživači u svom objavljenom radu.
Pored potencijalne terapeutske vrednosti, istraživači takođe žele da istraže kako bi se ovi nalazi mogli primeniti na druge vrste radoznalosti osim identifikacije slike: na primer, znatiželju o trivijalnostima i činjenicama ili društvenu radoznalost o aktivnostima drugih.
Deo onoga što istraživanje čini tako fascinantnim je to što je radoznalost osnovni deo ljudskog bića, ključ za naš opstanak kao vrste. Bez toga, nismo tako dobri u učenju i apsorbovanju novih informacija, a postoje dokazi da on takođe pokreće biodiverzitet.
„Radoznalost ima duboko biološko poreklo“, kaže Gotlib.
„Ono što razlikuje ljudsku radoznalost je to što nas tera da istražujemo mnogo šire od drugih životinja, i često samo zato što želimo da saznamo stvari, a ne zato što tražimo materijalnu nagradu ili korist za preživljavanje.“
Istraživanje je objavljeno u časopisu Journal of Neuroscience.
