Između 6.500 i 87.000 tona mikrovlakana izbacuje se tokom kućnog pranja svake godine u Velikoj Britaniji. Mnoga od ovih sitnih vlakana završavaju u rekama i okeanima, sa razornim posledicama po vodene životinje i životnu sredinu.
Kao rezultat toga, grupe za zaštitu životne sredine u Velikoj Britaniji, EU i Severnoj Americi vode kampanju za zakon koji bi propisao filtere za hvatanje mikrovlakana za sve nove mašine za pranje veša.
Ali zagađenje mikrovlaknom nije ograničeno na mašinsko pranje. Naše novo istraživanje objavljeno u časopisu Journal of Cleaner Production pokazuje da ručno pranje odeće može da izbaci isto toliko mikrovlakana kao i veš opran u mašini.
Ovo je problem. Više od polovine globalne populacije nema redovan pristup mašini za pranje veša i zato pere „van mreže“, na primer ručno. Ručno pranje veša često uključuje mnogo ribanja i abrazije koja odbacuje vlakna. Otpadne vode iz ručnog pranja mogu teći direktno u reke ili na betonske i kamene „palube za pranje veša“, zaobilazeći postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda čak i tamo gde su takvi objekti dostupni.
Rešavanje problema zagađenja mikrovlaknom zahteva više od samo instaliranja filtera za veš mašine. To zahteva promene u načinu na koji se tekstil dizajnira, proizvodi i trguje na globalnom nivou.
Naučna istraživanja o osipanju vlakana često zanemaruju ljude koji ručno peru svoju odeću, pri čemu je preovladavajući fokus na vlaknima koja se izbacuju u konvencionalnim električnim mašinama za pranje veša. Iako su naučnici iz zemalja u kojima mnogi ljudi peru ručno primetili da ove metode dovode do osipanja vlakana, retko su dobijali neophodnu podršku da izmere ili uporede količinu izbačenih vlakana.
Naše istraživanje je sprovedeno sa kolegama sa Državnog univerziteta Isabela na Filipinima, Univerziteta Vollongong u Australiji i sedam drugih univerziteta širom Velike Britanije. Održali smo radionicu i posmatrali prakse pranja ruku u dolini reke Kagajan na severu Filipina. Zatim smo ponovili tehnike pranja ruku koje je demonstrirala lokalna zajednica u laboratoriji.
Naši eksperimenti su merili vlakna koja se osipaju i sa prethodno opranih i sa potpuno novih pantalona od 100% poliestera kupljenih u prodavnici u Velikoj Britaniji. Ove pantalone su veoma ličile na poliestersku odeću koju smo našli na pijacama na Filipinima i na odeću koju smo videli kako se tamo pere ručno.
Otkrili smo da je ručno pranje ovih pantalona plastičnom četkom za ribanje dovelo do nivoa osipanja vlakana između 6.499 i 64.500 pojedinačnih vlakana po odeći. Ovo je uporedivo sa nivoima prijavljenim za mašinsko pranje. Očigledno je da ručno pranje nije nužno nežnije za tekstil nego mašinsko pranje.
Ljudi koji ručno peru svoju odeću koriste različite tehnike. One se zasnivaju na tekstilu koji peru i svrsi kojoj odevni predmet služi. Odeća koja je prekrivena prašinom ili blatom, poput odeće koja se nosi za rad na farmi, može zahtevati snažno ribanje.
Naše istraživanje nije moglo da rekonstruiše sve načine na koje ljudi peru ručno. Takođe nismo bili u mogućnosti da istražimo uticaj svake tekstilne varijable na raspadanje vlakana, uključujući metodu bojenja, vrstu boje, specifičnu strukturu pletiva ili tkanja i mehaničku ili hemijsku završnu obradu.
Među varijablama koje smo ispitali, naši rezultati su pokazali da je struktura tekstila imala izraženiji uticaj na osipanje vlakana od samog tipa vlakna. Vrsta vlakana nije imala značajan uticaj na osipanje. Značajno je da tkani tekstil pušta manje vlakana u poređenju sa svojim pletenim.
Nije samo sintetički tekstil taj koji odbacuje problematična vlakna. Tekstil na biljnoj bazi kao što je pamuk i tekstil na bazi životinja, kao što je vuna, oslobađa vlakna u sličnim količinama kao i plastična vlakna. Neka istraživanja čak sugerišu da vlakna na bazi celuloze, kao što je pamuk, mogu nametnuti uporedive, ako ne i teže, posledice na organizme koji ih gutaju u poređenju sa sintetičkim mikrovlaknima.
Uprkos tome što se često prodaju kao „biorazgradiva“, pamučna vlakna prolaze kroz modifikacije za upotrebu u tekstilnoj industriji koje menjaju strukturu celuloze od koje se sastoje. Većina pamuka takođe ima hemijske boje i završne obrade dodane tokom obrade.
Kao rezultat toga, pamučna tekstilna vlakna se ne razgrađuju lako u prirodnom okruženju. I svaka degradacija koja se desi verovatno će osloboditi hemikalije iz njihove proizvodnje u životnu sredinu. Ovo važi bez obzira na metodu pranja tekstila.
Rešavanje problema osipanja tekstilnih vlakana je složeno. Postoji ogromna globalna trgovina korišćenom odećom, vredna oko 5 milijardi američkih dolara (4,1 milijarde funti) godišnje. Čak i kada etikete za negu i modni dizajneri uzmu u obzir električno mašinsko pranje, potencijalne filtere za veš mašine i prečišćavanje otpadnih voda, izvoz korišćene odeće udaljava ovaj tekstil od te uspostavljene infrastrukture.
Ali ljudima koje smo posmatrali kako peru odeću treba pristupačna i izdržljiva radna odeća koju ova trgovina korišćenom odećom pruža. To znači da, da bismo rešili pitanje osipanja tekstilnih vlakana, potrebno je potpuno preispitivanje ne samo načina na koje peremo odeću, već i načina na koji se odeća pravi.
Osnovni problem nije u trgovini polovne odećom, već u dizajnu samog tekstila. Mogli bismo da napravimo napredak u rešavanju problema mikrovlakana tako što ćemo dizajnirati tkanine sa niskim učinkom kako bismo napravili odeću koja može bolje da izdrži strogost ručnog pranja. Drugi pristup je razvoj novih istinski biorazgradivih vlakana koja će se prirodno razgraditi u životnoj sredini.
U međuvremenu, oni koji se ponose izbegavanjem sintetičkih tkanina treba da shvate da se problem mikrovlakana proteže i dalje od materijala koje nosimo. Marketing tekstila ne bi trebalo da se ispire mešanjem „prirodnog“ i „biorazgradivog“. A oslanjanje samo na filtere mašine za pranje veša neće rešiti problem osipanja mikrovlakana.
