U ovom digitalnom dobu, deca su izložena ogromnoj količini informacija na mreži, od kojih su neke neproverene i sve više generisane iz neljudskih izvora, kao što su jezički modeli vođeni veštačkom inteligencijom. Kako deca rastu, sposobnost da se proceni pouzdanost izvora je važna veština u negovanju kritičkog mišljenja.
Deca uzrasta od 3 do 5 godina pokazuju selektivno poverenje na osnovu ranije tačnosti informatora kada su suočena i sa ljudima i sa robotima, prema studiji objavljenoj u časopisu Dečji razvoj pod naslovom: „Mlađa, ne starija, deca više veruju netačnom ljudskom informatoru nego netačan doušnik robota.“
„Deca ne veruju samo bilo kome da ih nauči etiketama, već veruju onima koji su bili pouzdani u prošlosti. Verujemo da ova selektivnost u društvenom učenju odražava sve veće razumevanje male dece o tome šta čini dobar (pouzdani) izvor informacija“, objasnio je Li Ksiaokian, naučnica na Univerzitetu za tehnologiju i dizajn u Singapuru (SUTD) koja je koautor studije sa svojim doktorom nauka. supervizor Profesor Iov Vei Kuin, profesor psihologije i šef klastera humanističkih umetnosti i društvenih nauka na SUTD-u. „Postavlja se pitanje kako mala deca koriste svoju inteligenciju da odlučuju kada da uče i kome da veruju.
U studiji, učesnici iz singapurskih predškolskih ustanova kao što su ChildFirst, Red SchoolHouse i Safari House, starosti između 3 i 5 godina, bili su podeljeni ispod i iznad srednje starosti od 4,58 godina u „mlađu“ i „stariju“ kohortu.
Bili su upareni sa robotom ili ljudskim doušnikom, koji je davao tačne ili netačne oznake na objektima, kao što su „lopta“ ili „knjiga“. Istraživači su zatim testirali da li su identitet doušnika (čovek ili robot) i evidencija pouzdanog informatora, kao i uzrast deteta, uticali na detetovo poverenje u doušnika da će stvari ispravno označiti u budućnosti.
Učesnicima je tokom istraživanja predstavljen samo jedan informator, a njihovo poverenje se merilo spremnošću da prihvate nove informacije. Humanoidni društveni robot kompanije SoftBank Robotics, NAO, koji ima ljudski, ali robotski glas, korišćen je kao doušnik robota.
Da bi uslovi bili uporedivi, ljudski doušnik je uskladio svoje pokrete sa pokretima robota. Pored učesnika je sedeo i eksperimentator koji je postavljao neophodna pitanja, kako se učesnik ne bi osećao pod pritiskom da se složi sa informatorom.
Studija je otkrila da su deca bila voljna da prihvate nove informacije i od ljudi i od robota doušnika koji su prethodno dali tačne informacije, ali ne i od potencijalno nepouzdanog informatora koji je napravio greške u prošlosti – posebno kada je doušnik bio robot. Što se tiče uticaja na uzrast, autori su izvestili da je veća verovatnoća da će mlađa deca prihvatiti informacije od nepouzdanog čoveka nego od nepouzdanog robota, ali je utvrđeno da starija deca ne veruju ili odbacuju informacije od nepouzdanog informatora, čoveka ili robota.
„Ovi rezultati impliciraju da mlađa i starija deca mogu imati različite strategije selektivnog poverenja, posebno način na koji koriste pouzdanost i identitet informatora kada odlučuju kome da veruju. Zajedno sa drugim istraživanjima o selektivnom poverenju dece, pokazujemo da kako deca postaju starija, oni se mogu sve više oslanjati na znakove pouzdanosti koji će voditi svoje ponašanje od poverenja“, rekao je dr Li.
Prethodna istraživanja su pokazala da se deca oslanjaju na faktore kao što su uzrast, poznavanje i jezik da bi utvrdili da li je informator pouzdan ili ne. Možda se mlađa deca oslanjaju na ovakve znakove identiteta više nego na epistemičke dokaze. Kako stariju, deca stavljaju veći naglasak na „šta znaš“ nego na „ko si“ kada odlučuju da veruju doušniku.
Ovo je prva studija u kojoj se postavljaju pitanja: (1) Da li deca izvode različite zaključke o robotima sa različitim rezultatima u tačnosti? i (2) Da li su ovi zaključci uporedivi sa onima o ljudima?
„Rešavanje ovih pitanja pružiće jedinstvenu perspektivu razvoja poverenja i društvenog učenja među decom koja odrastaju uz različite izvore informacija, uključujući društvene robote“, rekao je profesor Jou.
Ovo istraživanje ima značajne implikacije na pedagogiju, gde su roboti i neljudski obrazovni alati sve više integrisani u učionicu. Današnja deca možda neće smatrati robote vrednim poverenja kao ljudi ako nisu mnogo komunicirali sa robotima. Međutim, kako deca budu sve više izložena pametnim mašinama, mogla bi biti sklona da vide robote kao inteligentne i pouzdane izvore znanja.
Buduće studije bi mogle da istraže teoriju razvoja selektivnog učenja izvan okvira učenja reči, kao što je upotreba alata, kongruencija emocionalnog izraza ili epizodne domene kao što je učenje lokacije. Za sada, istraživači se nadaju da se njihovi nalazi razmatraju u domenu pedagogije dizajna.
„Dizajneri bi trebalo da uzmu u obzir uticaj uočene kompetencije kada prave robote i druge obrazovne alate vođene veštačkom inteligencijom za malu decu. Prepoznavanje razvojnih promena u poverenju dece u ljude u odnosu na robote može da vodi stvaranje efikasnijeg okruženja za učenje, obezbeđujući da korišćenje tehnologija usklađuje se sa razvojnim kognitivnim i društvenim potrebama dece“, rekao je prof Jou.
