Naučnici su dugo vremena pretpostavljali da su meduze ćorsokak izvor hrane za ribe grabljivice. Međutim, tim sa Instituta Alfred Vegener zajedno sa institutom Thunen sada je otkrio da se ribe u vodama Grenlanda zaista hrane meduzama.
U dve analizirane vrste one su čak činile većinu izvora hrane, kako istraživači opisuju u studiji objavljenoj u časopisu Royal Society Open Science.
Rezultati sugerišu da treba preispitati ulogu meduza kao plena u morskim mrežama hrane, posebno zato što bi mogle da profitiraju od klimatskih promena i šire se sve dalje na sever.
Meduze se nalaze u svim okeanima, od polarnih do tropskih regiona. U budućnosti bi se želatinozni zooplankton mogao još više proširiti, jer je generalno jedan od pobednika klimatskih promena. Za razliku od drugih vrsta, meduze su u stanju da se bolje nose sa činjenicom da globalni okeani postaju topliji i kiseliji.
„Zbog toga je važno da ponovo razmislimo i razumemo kako se meduze i želatinozni zooplankton generalno uklapaju u mreže morske hrane“, kaže dr Šarlot Havermans, šef mlađe istraživačke grupe ARJEL na Institutu Alfred Vegener, Helmholc centar za polarna i morska istraživanja (AVI). U novoj studiji, ona i njen tim su stoga istraživali ulogu želatinoznog zooplanktona kao plena riba u vodama Grenlanda.
Grenlandske vode su dom velikih količina različitih vrsta želatinoznog zooplanktona. Međutim, da li su i u kojoj meri meduze i društvo na meniju riba koje ovde žive, ranije je bilo nejasno.
„Analizirali smo sadržaj želuca sedam vrsta riba, uključujući komercijalno korišćene vrste kao što su atlantski bakalar, vahnja i crveni okuni,“ kaže Havermans. „Uz pomoć DNK metabarkodiranja, mogli smo vrlo precizno da odredimo čime su se životinje hranile.
Rezultati su bili iznenađujući: „Pronašli smo DNK želea u stomaku svih ispitivanih vrsta riba, iako u različitim količinama“, kaže Ankatrin Dišerajt, prvi autor studije i doktorant u ARJEL-u.
Za dve vrste, veći srebrnjak i severni vuk, oni su čak činili najveći deo hrane. Ovo je uprkos činjenici da se želatinozni zooplankton naširoko smatra trofičnim ćorsokakom i hitnom hranom za neke vrste riba u najboljem slučaju.
„Ova pretpostavka je zasnovana na činjenici da se njihovo tkivo brzo vari od strane riba predatora i da se meduze retko beleže kao plen u studijama“, objašnjava Dischereit.
DNK metabarkodiranje pružilo je rešenje za ovu situaciju. Koristeći ovu najsavremeniju metodu, istraživači su uspeli da otkriju kratke fragmente gena u stomaku, uporede ih sa genetskim referentnim bazama podataka i tako identifikuju one vrste plena kojima su fragmenti pripadali.
„Uspeli smo da vidimo da se svaka vrsta koju smo analizirali hranila meduzama ili drugim želatinoznim zooplanktonom“, objašnjava Dischereit. „Otkrili smo do 59 vrsta želatinoznih beskičmenjaka u stomaku riba. Ovo jasno pokazuje da oni igraju značajnu, ali prethodno zanemarenu ulogu u subarktičkoj mreži hrane.“ Sadržaj želuca nekih od ovih vrsta nikada ranije nije analiziran u ovoj oblasti.
Studija pokazuje da moramo ponovo razmisliti o ulozi meduza u morskim mrežama hrane. Želatinozni zooplankton je više od obične hrane za zaustavljanje. To je redovan plen za ribe grabljivice koje se nalaze više u lancu ishrane.
„Naši rezultati postavljaju pitanje zašto se čini da ribe jedu meduze iznenađujuće često“, kaže Havermans. Uprkos njihovoj niskoj gustini energije, njihov doprinos energetskom budžetu riba predatora mogao bi biti značajniji nego što se ranije pretpostavljalo: mogu se brže probaviti, lakše ih je loviti, sve su češći i daju komponente bogate energijom zahvaljujući svojoj ishrani.
„Ovde još uvek postoji potreba za istraživanjem“, kaže Dischereit. „Naša studija daje snimak vremena koji uzima u obzir samo nedavno probavljen plen. Moramo da prikupljamo neprekidne uzorke tokom cele godine i da ih povežemo sa načinom na koji se zajednice želatinoznih zooplanktona menjaju tokom ovog vremenskog perioda. Tek tada možemo razumeti trofičke veze između ribe i želatinoznog zooplanktona.“
Ovo je apsolutno neophodno, kako kaže Havermans, „Samo trofički uvidi mogu pružiti informacije o tome zašto su meduze važne za ribe i druge organizme. Do sada još nisu sprovedene odgovarajuće trofičke studije na nekoliko vrsta, poput crvenog okuna.
„Rezultati naše trenutne studije izazivaju sumnje u to koliko dobro razumemo subpolarne ekosisteme i kako bi nedavno uočeno povećanje želatinoznog zooplanktona moglo uticati na njih“, kaže Havermans.
