Kako se smrtonosna bolest koju na ljude mogu preneti krpelji širi se Evropom. EU traži nove testove i vakcinu za infekciju.
62-godišnjeg muškarca ujeo je krpelj dok je išao kroz polja u Španiji. Dva dana kasnije počeo je da se oseća loše i odveden je u bolnicu u Madridu, gde mu se stanje naglo pogoršavalo. Umro je devetog dana bolesti.
Ovo je bilo 2016. godine i pokazalo se da je to bio prvi smrtni slučaj u Španiji izazvan krimsko-kongo hemoragičnom groznicom (CCHF), bolešću koju šire krpelji koja počinje simptomima sličnim gripu i često može da se završi otkazivanjem organa.
„Krpelji se kreću kroz Evropu zbog klimatskih promena, sa dužim i sušnijim letima“, rekao je profesor Ali Mirazimi, virolog sa Instituta Karolinska u Švedskoj.
Prvobitni slučaj je bio izazov za postavljanje dijagnoze za španske lekare jer je hemoragična groznica bila odsutna u zapadnoj Evropi. Medicinska sestra u pacijentovoj bolnici takođe je dobila groznicu od njega, ali je preživela posle nedelja na intenzivnoj nezi.
Zatim, u julu 2022. godine, još jedan muškarac u Španiji je hospitalizovan sa istom bolešću. Naučnici sada upozoravaju da se CCHF, koji može da ubije između 10% i 40% pacijenata, širi na sever i zapad u Evropi.
Uzrokuje ga virus u vrsti krpelja koji se hrani malim životinjama kada je maloletnik, a zatim prelazi na veće, uključujući i stoku, kao odrasla osoba.
CCHF je prvi put opisan tokom izbijanja 1944. među vojnicima na Krimu na severnoj obali Crnog mora, a sporadične epidemije se beleže i danas, posebno u Africi, istočnoj Evropi, Turskoj, centralnoj Aziji i Indiji. Bolest se širi globalno.
Jedan zaraženi krpelj može proizvesti hiljade zaraženih jaja. Mladi krpelji se hrane malim sisarima kao što su zečevi, kao i pticama.
Ptičija veza omogućava krpeljima da zakače vožnju i virusu da kolonizuju nova područja.
„Kada pronađemo zaražene krpelje, znamo da će pre ili kasnije doći do izbijanja“, rekao je Mirazimi.
Virus je trenutno u krpeljima, na primer, u Italiji, ali nije bilo izbijanja. Njegov dolazak u nove zemlje je opasan jer lekarima može biti teško da identifikuju novu bolest kod pacijenata.
„Nemamo dobre medicinske lekove“, rekao je Mirazimi. „Ne postoji dobar antivirusni lek, nijedna odobrena vakcina i poznavanje bolesti nije potpuno.
To znači da lekari nemaju drugog izbora nego da se oslone na opšti medicinski tretman, koji se sastoji od tečnosti, lekova i intenzivne nege ako je potrebno.
Drugi izazov je da osoba zaražena hemoragičnom groznicom može da je širi na bliske kontakte putem pljuvačke i znoja. To predstavlja rizik za članove porodice, kao i za lekare i medicinske sestre koji leče osobu.
Dakle, što se pre dijagnostikuje pacijentu, to je bolje za sve, jer brza dijagnoza omogućava da pacijenti budu pravilno izolovani.
Sve to naglašava važnost projekta koji je Mirazimi vodio pod nazivom VHFMoDRAD za razvoj testova za bolest. Inicijativa, koju finansiraju EU i industrija, trajala je od 2019. do 2022. godine.
Jedan rezultujući pristup koristi lančanu reakciju polimeraze — ili PCR — testove, koji obično zahtevaju sofisticiranu laboratorijsku opremu i obučeno osoblje. Ali ovde se uključuje u posebnu mašinu koja je lakša i brža.
U drugom pristupu, projekat je razvio testove jednostavne za upotrebu poput onih koji su postali lako dostupni za brze provere COVID-19.
Dodatna prednost ovih testova je da oni imaju za cilj da otkriju ne samo CCHF već i druge virusne hemoragične groznice – grupu koja uključuje viruse ebole, Marburg i Lassa. Nedavno u februaru i martu ove godine prijavljene su dve različite epidemije virusa Marburg u Ekvatorijalnoj Gvineji i Tanzaniji.
Ali najozloglašenija je ebola. Ovaj virus je zarazio više od 28 000 ljudi u epidemiji koja je počela u Gvineji 2014. godine. Raširila se na sedam drugih zemalja i ubila više od 11 000 ljudi do prestanka epidemije 2016. godine.
Izbijanje hemoragijske groznice uopšte treba hitno identifikovati, kaže profesor Roger Hevson, stručnjak za CCHF i druge hemoragične viruse na Školi tropske medicine u Liverpulu u Velikoj Britaniji.
„One izazivaju veoma duboke i razorne stope smrtnosti“, rekao je Hjuson, koji je sarađivao sa Mirazimijem u projektu VHFMoDRAD. „Ako imate brzu dijagnozu, pacijenti mogu biti brzo izolovani i životi spašeni.“
CCHF nije jedina hemoragična groznica koja se može širiti kao rezultat bliskog kontakta putem, na primer, pljuvačke ili znoja, čineći druge oblike lakim za prenošenje tokom, recimo, medicinske nege ili sahrane.
To se dogodilo u zapadnoj Africi tokom izbijanja ebole. Ono što je najvažnije, VHFMoDRAD je pronašao način da deaktivira bilo koji virus prisutan dok se uzima uzorak krvi, što ga čini sigurnijim za testiranje na ove bolesti.
U prošlosti su se smrtonosne epidemije ebole u izolovanim zajednicama u Africi verovatno dešavale bez prijavljivanja. Danas bolje transportne veze omogućavaju da se takvi virusi brzo šire u velika urbana područja.
Jednom identifikovani, pacijenti se često mogu spasiti odgovarajućim tretmanom.
U Turskoj, CCHF je toliko čest da lekari lako identifikuju bolest i daju odgovarajuću negu koja spašava živote pacijenata. Kao rezultat toga, prema naučnicima, stopa mortaliteta od CCHF u Turskoj je relativno niskih 7%.
Virusi koji izazivaju hemoragične groznice obično žive u životinjama kao što su slepi miševi — što je tačno za ebolu i Marburg — i retko skaču na ljude. Jednom kada dođe do takvih infekcija, imuni sistem mnogih ljudi se bori protiv napadača tako žestoko da dolazi do fatalnog oštećenja organa.
„Virusi se često uklanjaju iz tela nakon nekoliko nedelja, ali imuni odgovor tada izaziva krvarenje“, rekao je Hjuson.
Njegova laboratorija proučava CCHF da bi razumela imune odgovore na virus. Ovo istraživanje je uključeno u drugi projekat, CCHFVaccine, za razvoj vakcine.
Ova inicijativa, takođe pokrenuta iz Švedske, počela je 2017. i trebalo bi da se završi u junu ove godine. Do sada su se vodile dve vrste vakcina.
U okviru planiranog naknadnog rada, ispitivanja bezbednosti vakcine će biti sprovedena u Švedskoj krajem ove godine ili početkom 2024. Faza III ispitivanja koja bi dokazala da je vakcina efikasna mogla bi se potom preseliti u Tursku.
Vakcina bi bila usmerena na ljude na prvoj liniji fronta koji su najviše ugroženi. To uključuje doktore, medicinske sestre, veterinare, radnike u objektima za klanje stoke, a možda čak i turiste u endemskim područjima.
Iako još uvek retkost u Evropi, CCHF predstavlja ozbiljne izazove.
„Posledice su zaista ogromne za svakoga ko se zarazi“, rekao je Mirazimi.
