Novo istraživanje Instituta za psihijatriju, psihologiju i neuronauku (IoPPN) na King’s College London otkrilo je da efikasnost lekova za ADHD može biti povezana sa neuroanatomijom pojedinca.
Istraživanje, objavljeno u časopisu Nature Mental Health, sugeriše da bi razvoj kliničkih intervencija za ADHD mogao imati koristi od identifikovanja kako se anatomija mozga osoba otpornih na lečenje može razlikovati od onih osoba koje reaguju na lekove.
Istraživači su proučavali individualne odgovore na dvomesečno lečenje metilfenidatom (MPH), lekom na recept koji se obično koristi za lečenje ADHD-a, kod 60 odraslih osoba sa ADHD-om. Koristeći magnetnu rezonancu, uporedili su anatomiju mozga između osoba sa ADHD-om i neurotipične kontrole, a među osobama sa ADHD-om, između onih koji su reagovali i onih koji nisu reagovali na lečenje.
Konačno, da bi bolje razumeli svoje nalaze, mapirali su razlike anatomskih grupa na moždane mape ekspresije gena.
Istraživači su otkrili da su odrasli sa ADHD-om koji nisu reagovali na MPH imali značajne razlike u anatomiji mozga u poređenju sa onima koji su reagovali i sa kontrolom. Ove anatomske razlike značile su da se njihova pažnja manje poboljšala tokom lečenja.
Neke grupne razlike između osoba sa ADHD-om i kontrolne grupe bile su povezane sa razlikama u ekspresiji gena povezanih sa transportom noradrenalina, poznatog cilja lekova za ADHD.
Iako je MPH generalno efikasan u poboljšanju simptoma ADHD-a, ovi nalazi mogu pomoći istraživačima i kliničarima da razumeju prethodna randomizovana kontrolisana ispitivanja koja su izvestila da više od jedne trećine odraslih ne reaguje na MPH.
„Ovi nalazi sugerišu da oni koji reaguju na MPH i oni koji ne reaguju mogu predstavljati različite biološke podgrupe u odrasloj ADHD populaciji. Ovaj rad nam može pomoći da razumemo zašto tretmani za ADHD nisu univerzalno efikasni, što će na kraju pomoći da se unapredi razvoj više ciljanih kliničkih intervencija“, kaže dr Valerija Parlatini.
Studija se fokusirala samo na muške osobe, pri čemu se ADHD češće dijagnostikuje kod muškaraca i nakon preliminarnih dokaza o polnim razlikama u anatomiji mozga i biološkom odgovoru na stimulanse.
„Ovo je jedna od prvih studija koja je istraživala razlike u neuroanatomiji u vezi sa odgovorom na lečenje koje se fokusiralo isključivo na odrasle sa ADHD-om. Anatomske studije do sada koje su upoređivale osobe koje su reagovale i one koje nisu odgovorile uključivale su samo decu ili mešoviti uzorak dece i odraslih, a nisu uključivale neurotipične kontrole za poređenje, i uglavnom su zasnovane na volumetrijskim merama“, kaže profesor Declan Murphi.
Istraživači napominju da rezultate treba ponoviti i proširiti u daljim nezavisnim studijama kako bi se povećalo razumevanje zašto su određeni pojedinci otporni na lečenje.
Ovo bi zauzvrat pomoglo da se unapredi razvoj kliničkih intervencija identifikacijom pojedinaca otpornih na lečenje u kontekstu kliničkih ispitivanja novih tretmana.
