Istraživači HSE Centra za jezik i mozak istraživali su uticaj i slušne i vizuelne buke na semantičku obradu tokom čitanja kako bi utvrdili da li to rezultira površnijim stilom čitanja koji naglašava značenje pojedinih reči u odnosu na veze između njih u rečenici.
Čini se da buka ne utiče na razumevanje pročitanog, ali može da izazove smanjenje brzine čitanja kada se čak i nerazumljivi razgovori odvijaju u blizini. Međutim, kada su izloženi vizuelnoj buci, pojedinci imaju tendenciju da čitaju nešto brže, verovatno zbog iritantne prirode buke. Nalazi studije objavljeni su u PLOS ONE.
U teoriji komunikacije, buka se smatra neizbežnim aspektom procesa komunikacije. Uopšteno govoreći, šum se odnosi na bilo koji poremećaj u komunikacijskom kanalu ili bilo koji strani signal koji ometa željeni signal. Neki primeri buke uključuju reklame na veb lokaciji, razgovore u blizini, muziku, ulične izvođače poput žonglera ili plesača u parku itd.
Buka može biti unutrašnja, nastala usled bolesti, starenja ili oštećenja mozga, ili spoljašnja, koja potiče iz okoline. Spoljni šum može da varira u modalitetu, kao što je slušni ili vizuelni, i može, ali i ne mora da odgovara modalitetu ciljnog signala. „Pozadinska buka na ulici odgovara modalitetu razgovora, ali je u sukobu sa modalitetom čitanja knjige“, objašnjavaju autori.
Prethodne studije su prijavile negativne efekte i slušne i vizuelne buke na tečnost i razumevanje čitanja. Međutim, njihovi nalazi ne predstavljaju sveobuhvatnu sliku.
Stoga su studije pokreta očiju otkrile duže fiksacije, veći broj regresija i stoga duže vreme čitanja kada su subjekti bili izloženi razumljivom ili nerazumljivom govoru u pozadini. Pored toga, starijim čitaocima je trebalo duže kada su se suočili sa nejezičkim vizuelnim šumom, kao što je određena vrsta fonta ili zamućeno pismo.
Takođe je primećen negativan uticaj na brzinu čitanja usled jezičke vizuelne buke, kao što su kratke fraze koje se pojavljuju na ekranu pored ciljnih rečenica.
Uticaj buke na razumevanje pročitanog može se razlikovati u zavisnosti od toga da li je vizuelni ili slušni. Dostupni dokazi sugerišu da vizuelna buka ne ometa razumevanje čitanja, dok slušna buka može ali i ne mora da utiče na razumevanje.
Konkretno, otkriveno je da je razumevanje poremećeno nerazumljivim govorom u pozadini, muzikom sa tekstovima i muzikom u pozadini koja nije preferirana. Međutim, čini se da razumljiv govor i buka tipa traka nisu uticali na razumevanje.
Prema rečima autora novog rada, nijedna studija koja je istraživala uticaj buke na čitanje nije ga razmatrala u okviru modela obrade jezika.
Prema tome, prema modelu bučnog kanala, kada čitaju u bučnim uslovima, ljudi imaju tendenciju da obrađuju jezik na površinskom nivou i više se oslanjaju na značenje pojedinačnih reči nego na način na koji su reči raspoređene u rečenici. To znači, objašnjavaju autori, čitaoci u bučnom okruženju pokušavaju da zaključe o odnosima između reči na osnovu značenja koje oni prenose.
S druge strane, model obrade rečenica „dovoljno dobro“ stavlja snažan akcenat na semantičku uverljivost, odnosno na to da li tekst ima smisla, kao ključnog faktora u razumevanju rečenice, bez obzira na bilo kakvu ometajuću buku. Kada se osoba susreće sa rečenicom, u njenom umu se istovremeno pokreću dva mehanizma obrade rečenica: algoritamski proces odozdo prema gore, sintaksički zasnovan i proces odozgo prema dole, semantički zasnovan.
„Semantički zasnovana obrada može se završiti brže ako je reprezentacija semantički uverljiva i usklađena sa znanjem osobe u stvarnom svetu. Stavljanjem manjeg naglaska na sintaksičku obradu, čitaoci možda čuvaju svoje kognitivne resurse“, objašnjavaju autori.
Ova pretpostavka je potvrđena u eksperimentima korišćenjem semantički neverovatnih rečenica, na primer, „Čovek je ugrizao psa“ ili „Lisica koja je lovila krivolovca vrebala je kroz šumu“. Uprkos shvatanju značenja pojedinih reči, ispitanici često nisu uspevali da shvate pravo značenje čitave fraze i tako su propustili apsurdnost rečenica i njihovu nedoslednost sa stvarnim svetom.
Na osnovu gore navedenih teorijskih koncepata i eksperimentalnih dokaza, može se očekivati dovoljno dobra obrada koja daje prioritet semantičkim informacijama u bučnim uslovima različitih tipova. Cilj nove studije bio je da se istraži da li bi slušna i vizuelna buka rezultirala većim oslanjanjem na semantiku tokom obrade jezika – drugim rečima, da li čitanje može postati površnije u bučnom okruženju.
Istraživači su sproveli dva eksperimenta. U prvom eksperimentu učestvovalo je 38 žena i 33 muškarca prosečne starosti od 22 godine, bez problema sa vidom ili sluhom, i bez istorije neuroloških ili mentalnih poremećaja.
Ispitanici su zamoljeni da pročitaju ruske rečenice koje sadrže participsku klauzulu. Sintaksa eksperimentalnih rečenica je izmanipulisana da bi neke od njih učinile uverljivim, kao što je „Dima je radio sa predsednikovim doktorom na lečenju male dece“, a druge neuverljive, kao što je „Dima je radio sa predsednikovim doktorom koji leči malu decu“. Svaka eksperimentalna rečenica je praćena pitanjem za razumevanje.
Istraživači su koristili uređaj za praćenje oka za praćenje tečnosti čitanja. Pozadinska buka korišćena u eksperimentu sastojala se od blebetanja sa tri osobe koje su nastale preklapanjem i spajanjem popularnih naučnih podcasta na ruskom jeziku. Svi ne-govorni zvuci (kao što su muzika, pucketanje ili šuštanje) su uklonjeni. Svaki učesnik je dva puta pročitao eksperimentalne rečenice (koje su predstavljene po slučajnom redosledu) – jednom sa bukom i jednom bez buke.
U drugom eksperimentu učestvovalo je 30 žena i 40 muškaraca prosečne starosti od 23 godine. Niko od njih nije učestvovao u eksperimentu sa slušnom bukom. Oprema i stimulansi bili su identični onima koji su korišćeni u prvom eksperimentu, ali ovoga puta buka je bila vizuelna i sastojala se od kratkih ruskih idioma i postavljenih fraza, dužine dve do pet reči, koje su se pojavljivale pored ciljne rečenice na ekranu, na primer, „kočija i mala kolica“ [„tone nečega“] i „pravljenje slona od muve“ [„preterivanje“].
Rezultati prvog eksperimenta su pokazali da je slušna buka uticala na ukupnu brzinu čitanja. Pozadinsko brbljanje izazvalo je dužu fiksaciju na participalnu frazu i njenu prethodnu reč. Prema istraživačima, duže početne fiksacije su očigledno kompenzovale kognitivno opterećenje izazvano bukom. Podjednako dobro razumevanje u prisustvu slušne buke uočeno u ovoj studiji je u skladu sa nalazima prethodnih studija koje su koristile buku tipa šipke, ali je u suprotnosti sa onima koje su koristile muziku koja nije preferirana.
U drugom eksperimentu, istraživači su otkrili paradoksalno povećanje ukupne brzine čitanja kada je bio prisutan vizuelni šum. „Povećanje brzine čitanja je možda bilo izazvano željom učesnika da brzo završe zadatak, verovatno zbog neprijatnosti izazvane vizuelnom bukom tokom čitanja“, kažu autori.
Istovremeno, nije pronađen značajan uticaj šuma na tačnost razumevanja. Učesnici studije su bili u mogućnosti da čitaju rečenice još brže uz očuvanje visoke stope razumevanja u prisustvu vizuelne buke.
Nalazi ove studije delimično potvrđuju one ranijih studija. Zaista, semantička obrada je brža od sintaksičke obrade za razumevanje rečenice. Ali ni slušni ni vizuelni šum nisu povećali oslanjanje čitalaca na semantiku, što znači da njihovo čitanje nije postalo površnije.
Ovi rezultati, primećeni po prvi put, ne podržavaju ni modele obrade „bučnog kanala“ ni „dovoljno dobrog“. Prema mišljenju autora, ova nedoslednost ne znači nužno da su modeli o kojima je reč netačni, već da je dodatno istraživanje na ovu temu opravdano.
