Naučnici su razotkrili misteriju o nestanku patuljastih nilskih konja i slonova koji su nekada lutali slikovitim pejzažom na mediteranskom ostrvu Kipar pre nego što su paleolitski ljudi stigli.
Kipar je imao samo dve vrste megafaune prisutne tokom kasnog pleistocena — patuljastog slona od 500 kg (Palaeolokodon cipriotes) i patuljastog nilskog konja od 130 kg (Phanourios minor), ali su obe vrste nestale ubrzo nakon što su ljudi stigli pre oko 14.000 godina.
Ispitujući razloge izumiranja ovih praistorijskih životinja, istraživanje je otkrilo da su paleolitski lovci-sakupljači na Kipru mogli prvo da dovedu patuljaste nilske konje, a zatim i patuljaste slonove do izumiranja za manje od 1.000 godina.
Istraživanje—„Male populacije paleolitskih ljudi na Kipru lovile su endemsku megafaunu do izumiranja“ Kori Bredšoa, Frederika Saltrea, Stefani Krebtri, Kristijana Repmajera i Teodore Mouciu— objavljeno je u Zborniku radova Kraljevskog društva B. Predvodio ga je profesor Kori Bredšo sa Univerziteta Flinders.
Ovi nalazi pobijaju prethodne argumente koji su sugerisali da uvođenje male ljudske populacije na ostrvo nije moglo da izazove ovo izumiranje tako brzo.
Istraživači su izgradili matematičke modele kombinujući podatke iz različitih disciplina, uključujući paleontologiju i arheologiju, kako bi pokazali da su paleolitski lovci-sakupljači na Kipru najverovatnije glavni uzrok izumiranja ovih vrsta zbog njihove prakse lova.
Profesor Bredšo, sa dr Teodorom Muciu, Kristijanom Repmajerom, Frederikom Saltreom i Stefani Krebtri, koristio je pristupe zasnovane na podacima kako bi otkrio uticaj brzog naseljavanja ljudi na izazivanje izumiranja vrsta ubrzo nakon njihovog dolaska.
Koristeći detaljne rekonstrukcije ljudske potražnje za energijom, sastava ishrane, odabira plena i efikasnosti lova, model pokazuje da je 3.000–7.000 lovaca-sakupljača za koje se predviđalo da su se pojavili na ostrvu verovatno odgovorni za istrebljenje obe vrste patuljaka.
„Naši rezultati stoga pružaju snažne dokaze da su paleolitski narodi na Kipru bili barem delimično odgovorni za izumiranje megafaune tokom kasnog pleistocena i ranog holocena. Glavna determinanta rizika od izumiranja za obe vrste bio je udeo jestivog mesa koji su davali prvim ljudima na ostrvo“, kaže glavni autor, profesor Corei Bradshav sa Univerziteta Flinders.
„Naše istraživanje postavlja osnovu za bolje razumevanje uticaja koje male ljudske populacije mogu imati u smislu narušavanja prirodnih ekosistema i izazivanja velikih izumiranja čak i tokom perioda niskog tehnološkog kapaciteta.
Predviđanja u modelu su se poklapala sa hronološkim redosledom izumiranja megafaune u paleontološkim zapisima.
Dr Mutsiou kaže da je „Kipar savršena lokacija za testiranje naših modela jer ostrvo nudi idealan skup uslova da se ispita da li je dolazak ljudskih populacija na kraju doveo do izumiranja njegovih vrsta megafaune. To je zato što je Kipar ostrvski okruženje i može pružiti prozor unazad kroz naše podatke.“
Prethodni nalazi profesora Bredšoa, dr Muciua i saradnika pokazali su da su velike grupe od stotina do hiljada ljudi mogle stići na Kipar u dva do tri glavna migraciona događaja za manje od 1.000 godina.