Arktički okean se zagreva četiri puta brže od ostatka svetskih okeana, što je trend koji bi se potencijalno mogao preliti na ostatak sveta u vidu izmenjenih vremenskih obrazaca i drugih klimatskih posledica. Napori kao što je Sinoptic Arctic Survey proučavaju Arktički okean kako bi bolje razumeli okeanske struje, u nadi da će omogućiti naučnicima da bolje predvide buduće promene.
Jedan od načina praćenja okeanskih struja je praćenje ili praćenje radioaktivnih izotopa koje su ljudi počeli da stvaraju 1950-ih tokom nuklearnog testiranja. Iako su ovi „radionuklidi“ sada previše rasuti da bi se mogli ući u trag, postrojenja za nuklearnu preradu i dalje ispuštaju dva radionuklida u Atlantik: jod-129 i uranijum-236.
U studiji, objavljenoj u Časopisu za geofizička istraživanja: okeani, Anabel Pejn i kolege su koristile ove radionuklide, prisutne u veoma malim, ali još uvek sledljivim količinama, da saznaju višedecenijski put kojim voda iz Atlantskog okeana prolazi do Arktičkog okeana. Canada Basin.
Njihov rad analizira nivoe radionuklida u uzorcima iz dubokog kanadskog basena koji su prikupljeni u Beaufort Gire Observing Sistem/Joint Ocean Ice Studi ekspediciji 2020.
Istraživači su otkrili da voda koja teče u kanadski basen ide dva odvojena puta: jedan preko Čukotskog platoa i grebena Northvind i jedan koji prati perimetar Čukotske visoravni. Pored toga, otkrili su da oko 25–40% zimske vode iz Tihog okeana sadrži markere atlantske vode do trenutka kada stigne do kanadskog basena, što pripisuju uzdizanju na aljaskom Beaufort šelfu ili u kanjonu Barou, duž granice Čukotsko i Bofortovo more.
Upoređujući svoje rezultate sa prethodnim studijama, oni primećuju da se vreme tranzita atlantskih voda u Arktik nije promenilo u poslednjih 15 godina, što ukazuje da su struje bile stabilne tokom tog perioda.
Ovo istraživanje pomaže da se potvrdi da su jod-129 i uranijum-236 korisni tragači za praćenje vodenih masa u Arktičkom okeanu i predstavlja uvid u struje visoke rezolucije u regionu.
Autori kažu da će budući rad na proširenju područja uzorkovanja na kontinentalnu padinu u blizini Grenlanda i kanadskog arhipelaga pomoći da se otkrije odliv u Atlantski okean i poboljša razumevanje ovog okeana koji se brzo menja.
