Ljudi su dugo koristili metaboličke proizvode gljiva u medicinske svrhe (npr. penicilin). Psilocibin je gljivični metabolit koji je poslednjih godina privukao povećanu pažnju medija, kliničara i istraživača. Prirodno pronađeno u mnoštvu vrsta pečuraka (kolokvijalno poznato kao „magične pečurke“), jedinjenje je u interakciji sa serotoninskim receptorima u mozgu da bi izazvalo različite psihodelične efekte.
Sve veći broj istraživanja sugeriše da, kada se daje u kontrolisanim uslovima uz pomoćnu terapiju, ovo jedinjenje može biti korisno za lečenje različitih psihijatrijskih poremećaja, poput depresije. Međutim, postoje pitanja oko mehanizma delovanja psilocibina, kao i stigme, finansiranja i regulatornih prepreka, koja se moraju rešiti pre nego što psilocibin bude usvojen za redovnu terapeutsku upotrebu.
Psilocibin prirodno proizvodi preko 200 vrsta basidiomicetes gljivica – tipa filamentoznih gljiva – zajednički poznatih kao psilocibin pečurke. Ove pečurke dolaze u svim oblicima i veličinama i nalaze se širom sveta. Psilocibin se takođe može sintetički proizvoditi i primenjivati u standardizovanim dozama, što je generalno oblik koji se koristi u kliničkim uslovima.
Psilocibin pripada klasi serotonergičkih psihodelika koja uključuje dietilamid lizerginske kiseline (LSD) i meskalin. U zavisnosti od osobe i doze, psilocibin može izazvati euforiju, promene u percepciji, percipirana duhovna iskustva i osećaj odvojenosti, između ostalih efekata.
Ovi efekti nisu posledica samog psilocibina – već se, nakon gutanja, metaboliše da bi proizveo psilocin, aktivni oblik jedinjenja. Psilocin aktivira serotonin 5-HT2a receptore na kortikalnim piramidalnim ćelijama u mozgu. Ove ćelije su „glavne računarske jedinice mozga, gde se sve spaja. [Pomažu nam] da sastavimo našu sliku o tome šta je stvarnost“, rekao je dr David Nichols, profesor emeritus sa škole Univerziteta Purdue farmacije, koji se bavi proučavanjem psihodelika od kasnih 1960-ih. Aktiviranjem ovih receptora, psilocin menja metaboličku aktivnost mozga i neuronsku povezanost na načine koji utiču na kognitivne funkcije i percepciju.
Uprkos tome što su ih ljudi u Centralnoj Americi (i verovatno i u drugim regionima) koristili vekovima, psihodelične pečurke su uglavnom postojale van zapadnih društava sve do 1950-ih, kada je američki mikolog, R. Gordon Vasson, otputovao u Huautla de Himenez u Oaksaki, Meksiko . Tamo je učestvovao u ritualu koristeći psihodelične pečurke — iskustvo je opisano u članku iz 1957. u časopisu Life pod naslovom „Seeking the Magic Mushroom“, koji je predstavio gljive širokoj publici.
Iste godine Albert Hofman, hemičar u švajcarskoj farmaceutskoj kompaniji Sandoz Pharmaceuticals, izolovao je psilocibin iz uzorka sušenih gljiva Psilocibe mekicana i identifikovao ga kao psihodeličnu „magiju“ u pečurkama. Kao rezultat toga, Sandoz je počeo da proizvodi i distribuira pilule koje sadrže psilocibin (Indocibin) za upotrebu kao istraživačko jedinjenje u psihijatrijskim studijama.
Ispitivanja koja su istraživala efikasnost psilocibina vođena su tokom 1960-ih. Međutim, istraživanje o psilocibinu dostiglo je dno nakon što je ovo jedinjenje, zajedno sa drugim psihodelicima poput LSD-a i meskalina, 1970. godine označila kao lek sa liste 1 od strane Agencije za borbu protiv droga Sjedinjenih Država (DEA) kao deo „rata protiv droge“. Proučavanje supstanci iz Popisa 1 je moguće, iako to uključuje naporan, skup pregled i proces odobravanja na institucionalnom i vladinom nivou. Stigmatizacija i regulatorne barijere koje okružuju psilocibin usporile su istraživanje njegovog terapeutskog potencijala.
Nedavno su, međutim, zupčanici polako ponovo počeli da se kreću. Osnovne kliničke studije sredinom 2000-ih otvorile su put budućim poduhvatima koje su finansirali filantropi i privatne organizacije (npr. Heffter Research Institute, organizacija koju je osnovao Nikols i koja pomaže u dizajniranju i finansiranju studija psilocibina).
Sada, vođeni savremenim najboljim praksama za sprovođenje psihodeličkih istraživanja, naučnici u institucijama širom SAD istražuju primenljivost psilocibina za višestruke medicinske indikacije. Ne budite zabune: psilocibin je i dalje jedinjenje iz Popisa I, i još uvek je natopljen stigmom. Međutim, što ga naučnici više proučavaju, to je veći interes da se to nastavi. Sandeep Naiak, MD, psihijatar i docent na Centru za istraživanje psihodelika i svesti Univerziteta Džon Hopkins, istakao je da „u kratkom [razmaku] od nekoliko meseci, dobijamo mnogo i mnogo studija“.
Nikols se složio da postoji ogromno interesovanje za psilocibin. Brza pretraga na Clinictrials.gov otkriva preko 130 ispitivanja upotrebe psilocibina koja su aktivno u toku ili će uskoro biti. „Pre pet godina ne biste našli nijednu“, rekao je Nikols.
Priliv istraživanja psilocibina je podstaknut složenim dokazima da, kada se daje pod medicinskim nadzorom u kontrolisanim uslovima, psilocibin može biti efikasan u liječenju različitih psihijatrijskih stanja, uključujući opsesivno-kompulzivni poremećaj, poremećaj upotrebe alkohola i poremećaje upotrebe supstanci. Takođe se istražuje za prestanak pušenja, Alchajmerovu bolest, poremećaje u ishrani i drugo.
Dok lista stanja raste, mnoge studije do sada su se fokusirale na potencijal psilocibina za lečenje depresije. Višestruka klinička ispitivanja podržavaju sposobnost psilocibina da smanji ozbiljnost simptoma depresije, uključujući ljude sa depresijom otpornom na lečenje (tj. neuspeh da reaguju na najmanje 2 kursa tradicionalnih antidepresiva, kao što su SSRI). Nedavno dvostruko slepo ispitivanje faze 2 — najveće do sada — pokazalo je da je pojedinačna doza od 25 mg sintetičkog psilocibina primenjena u kombinaciji sa psihoterapijom dovela do značajno nižih nivoa simptoma depresije nakon 3 nedelje u poređenju sa kontrolnom dozom (1 mg). Kako? Istraživači još ne znaju.
„Jedina stvar koju sigurno znamo je da [psihedelici, poput psilocibina] aktiviraju serotoninske receptore, ali mi zaista ne znamo njihov mehanizam za proizvodnju antidepresiva — i ne samo antidepresiva, već i antianksioznog, antiadiktivnog — efekta“, objasnio je Nikols . Može biti da psilocibin menja neuronsku povezanost u regionima mozga koji su vezani za razmišljanje, reagovanje i emocije. U svakom slučaju, COMPASS Pathvais, kompanija koja je vodila ispitivanje, počinje sa ispitivanjem faze 3 ove godine, sa ciljem da obezbedi regulatorno odobrenje američke Uprave za hranu i lekove (FDA) do kraja 2025.
Kada je u pitanju lečenje depresije, Nikols je istakao brzinu i efikasnost psilocibina kao 2 od njegovih najatraktivnijih kvaliteta. Efekti psilocibina su vidljivi ubrzo nakon primene (danima) u poređenju sa standardnim antidepresivima, za koje, kada deluju, mogu biti potrebne nedelje da se u potpunosti aktiviraju.
Efekti antidepresiva takođe mogu trajati neko vreme – od 4 nedelje do 6-12 meseci, u zavisnosti od studije. Dok će neko možda morati da uzima standardni SSRI svakodnevno mesecima ili godinama, možda će dobiti samo 1 dozu psilocibina svakih nekoliko meseci, ili čak jednom godišnje. Za Naiaka, „transdijagnostička“ priroda psilocibina (tj. sposobnost da se koristi za više indikacija) je dodatni plus.
Ipak, Naiak je naglasio da psilocibin ne funkcioniše za svakoga, a koliko dobro funkcioniše zavisiće od osobe do osobe. Štaviše, u nekim slučajevima, psilocibin može biti štetan. „Ljudi koji uzimaju [psihedelike] koji ne bi trebalo da ih uzimaju mogu imati panične reakcije i konfuziju, a to bi moglo izazvati psihozu kod ljudi koji su predisponirani na psihozu“, kao što su oni sa šizofrenijom ili bipolarnim poremećajem, objasnio je Nikols. Regrutovanje za klinička ispitivanja zavisi od pažljivog skrininga kako bi se utvrdilo da li nečija lična i porodična medicinska istorija može da predisponira neželjene reakcije.
Ipak, čak i uz pažljiv skrining, psilocibin nije savršen. U studiji COMPASS Pathvais, 77% učesnika je imalo glavobolju, mučninu, umor i vrtoglavicu, bez obzira na dozu psilocibina. Nekoliko učesnika je prijavilo samoubilačke ideje i samopovređivanje koje, iako je „uobičajeno u studijama o depresiji otpornoj na lečenje“, prema kompaniji, mora se smatrati kako istraživanje napreduje.
Iako mnogi od gore navedenih efekata nisu jedinstveni za psilocibin u odnosu na tradicionalne antidepresive, stigma koja okružuje njegovu rekreativnu upotrebu stavlja ga u oštrije svetlo sa regulatornog stanovišta – prema Naiaku, ovi tipovi ishoda mogu predstavljati prepreku za odobrenje FDA. „Mislim da [ikad] neće biti situacija u kojoj vam lekar napiše recept za psilocibin“, rekao je Nikols. „Mislim da će uvek imati nivo kontrole za bezbednost.“
Države poput Kolorada i Oregona već su legalizovale terapeutsku upotrebu psilocibina. Postoje, međutim, osnovna pitanja o psilocibinu na koja nedostaju čvrsti odgovori. Kliničari još uvek uče kako psilocibin deluje, kome radi i kada i koliko često treba da se koristi. Odgovor na ova pitanja zahtevaće završetak više kliničkih ispitivanja sa većim brojem učesnika.
Dobijanje sredstava za takve studije je izazov — stigmatizacija psilocibina je podstakla vladina finansijska tela da izbegavaju projekte koji uključuju jedinjenje. Međutim, Nichols smatra da, kako ispitivanja koja pokazuju potencijalne prednosti psilocibina nastavljaju da izlaze, može postojati veći pritisak i podsticaj za ulaganje. On i Naiak veruju da će ovo delimično zavisiti od „procesa reedukacije“ koji će pomoći ljudima da razdvoje istorijske konotacije o psilocibinu od onoga što pokazuju novi naučni podaci – da terapija uz pomoć psilocibina može, u nekim slučajevima, biti korisna stvar.
Ukoliko terapija uz pomoć psilocibina bude odobrena od strane FDA, oba istraživača su istakla da će razrada skalabilnosti i pristupačnosti terapije biti od najveće važnosti. U eksperimentalnim ispitivanjima, terapija uz pomoć psilocibina može koštati desetine hiljada dolara po pacijentu. Dostizanje tačke u kojoj je univerzalno dostupno (na primer, pokriveno od osiguravajućih kompanija) biće ključno.
Za sve ovo treba vremena, ali stvari se kreću. „To je kao gruda snega koja se kotrlja nizbrdo veoma, veoma sporo“, rekao je Nikols. „Rad je u toku.“
