Daleko, daleko, u vreme kada je Univerzum bio star jedva nekoliko milijardi godina, lebdi galaksija sablasno slična našoj. A astronomi nisu baš sigurni šta da misle o tome.
Daleku formaciju poznatu kao ceers-2112 nedavno je identifikovao međunarodni tim istraživača koristeći analizu slika snimljenih svemirskim teleskopom James Vebb (JVST) blizu infracrvene kamere.
Dok početna inspekcija slika nije uspela da otkrije mnogo više od maglovite mrlje, dalja istraga korišćenjem opsega talasnih dužina koje je dodao Habl pokazalo je da je drevni sistem kakav je bio – složenu spiralnu strukturu sa preprekama, baš kao Mlečni put, ako nešto manji.
Galaksije dolaze u svim oblicima, veličinama i sjajima koji odaju njihovu evolucionu istoriju. Neki su veliki i mrljasti, neki mali i nepravilni, neki ogromni i ispruženi.
Zatim postoje oni poput naših koji se kovitlaju, sa zvezdama i gasom koncentrisanim u zračećim linijama koje se krive poput kosmičkih traka koje vuku od gimnastičara koji se vrti.
Iako različiti faktori utiču na oblik galaksije, od monolitnih sudara do gužve suseda, dugo se verovalo da je za složene oblike potrebno vreme. Kao opšte pravilo, smatra se da spiralne galaksije sa prečkama poput Mlečnog puta ne postoje ranije nego pre oko 8 milijardi godina.
Ipak, mera rastegnutog svetla ceers-2112 sugeriše da je već izgledao prilično otmjeno samo 2 milijarde godina nakon Velikog praska.
Iako je galaksija još uvek suviše bleda da bi se videli detalji njenih spiralnih krakova, otkrivanje zadebljane šipke kroz njen centar je dovoljno da ubedi astronome da je ceers-2112 izuzetno dobro razvijen za svoje godine.
„Skoro sve šipke se nalaze u spiralnim galaksijama“, kaže Aleksander de la Vega, astronom sa Univerziteta Kalifornije, Riversajd.
„Traka u ceers-2112 sugeriše da su galaksije sazrele i postale uređene mnogo brže nego što smo ranije mislili, što znači da je nekim aspektima naših teorija o formiranju i evoluciji galaksija potrebna revizija.
Galaksije su manje-više ogromne koncentracije prašine i gasa koje se spajaju pod dejstvom gravitacije. Deo te gravitacije obezbeđuje sama krhotina, a za značajan deo se veruje da je rezultat tamne materije.
Tamo gde se na bilo kom mestu skupi dovoljno materijala, nuklearna fuzija može da iskri, dajući nam zvezde i njihove manje svetlucave potomke, planete. U međuvremenu, zbir inercije sadržan u uskovitlanoj prašini i zumirajućem suncu može naterati galaksiju da se okrene.
Mešavina sila – u obliku ugaonog momenta, privlačenja gravitacije i inercije padajućih masa – može na kraju da spljošti galaktičku mrlju u oblik diska. Sa nekim zvezdama koje su uvučene u manje kružne putanje od drugih, aberacije u orbitama mogu polako da se uvećavaju, utičući na druga zvezdana putovanja da se ugrade u različite obrasce koje vidimo kao trake.
Zauzvrat, strukture poput šipki ili obližnjih galaksija mogu uticati na širenje objekata u galaksiji, proizvodeći ogromne talase koje se pojavljuju kao spirale dok se galaksija okreće.
Kao što je zamišljeno, oblikovanje galaksije bi trebalo da zahteva trajne sile koje deluju tokom dugih perioda. Ipak, otkriće ceers-2112 moglo bi značiti ponovno razmišljanje o tome šta je potrebno da se maglovita mrlja pretvori u veličanstveni vrtlog.
„U prošlosti, kada je Univerzum bio veoma mlad, galaksije su bile nestabilne i haotične. Smatralo se da se rešetke ne mogu formirati niti dugo trajati u galaksijama u ranom Univerzumu“, kaže de la Vega.
Ovo otkriće se pridružuje nizu nedavnih neočekivanih otkrića u vezi sa uslovima ranog Univerzuma, galaksija koje sijaju previše jarko ili preuranjenih crnih rupa koje rastu prebrzo.
Kako JVST nastavlja da isporučuje zapanjujuće slike kosmosa u njegovom povoju, bez sumnje ćemo naučiti ne samo kako su galaksije poput ceers-2112 nastale, već i kako je naša sopstvena galaksija izgledala tako zapanjujuće kao danas.
Ovo istraživanje je objavljeno u časopisu Priroda.
