Novo istraživanje pod vodstvom Univerziteta Curtin otkrilo je ono što je možda najstariji direktan dokaz drevne aktivnosti tople vode na Marsu, otkrivajući da je planeta možda bila nastanjena u nekom trenutku u svojoj prošlosti.
Studija je analizirala zrno cirkona staro 4,45 milijardi godina iz čuvenog marsovskog meteorita NVA7034, poznatog i kao Crna lepotica, i pronašla geohemijske „otiske prstiju“ tečnosti bogate vodom.
Koautor studije, dr Aron Kavosi iz Kurtinove škole za Zemljine i planetarne nauke, rekao je da je ovo otkriće otvorilo nove puteve za razumevanje drevnih marsovskih hidrotermalnih sistema povezanih sa magmatizmom, kao i nekadašnje nastanjivosti planete.
„Koristili smo geohemiju nano-razmera da bismo otkrili elementarne dokaze tople vode na Marsu pre 4,45 milijardi godina“, rekao je dr Kavosi. „Hidrotermalni sistemi su bili od suštinskog značaja za razvoj života na Zemlji i naša otkrića sugerišu da je Mars takođe imao vodu, ključni sastojak za životnu sredinu, tokom najranije istorije formiranja kore.
„Kroz nano-snimanje i spektroskopiju, tim je identifikovao obrasce elemenata u ovom jedinstvenom cirkonu, uključujući gvožđe, aluminijum, itrijum i natrijum. Ovi elementi su dodati kako se cirkon formirao pre 4,45 milijardi godina, što sugeriše da je voda bila prisutna tokom ranih marsovskih magmatskih aktivnosti .“
Nalazi su objavljeni u časopisu Napredak nauke.
Dr Kavosi je rekao da je istraživanje pokazalo da iako je Marsova kora pretrpela ogromne udare meteorita koji su izazvali velike površinske preokrete, voda je bila prisutna tokom ranog prenoahovog perioda, pre oko 4,1 milijardu godina.
„Kertinova studija iz 2022. godine o istom zrnu cirkona otkrila je da je ‘šokiran’ udarom meteorita, što ga označava kao prvi i jedini poznati šokirani cirkon sa Marsa,“ rekao je dr Kavosi.
„Ova nova studija nas vodi korak dalje u razumevanju ranog Marsa, tako što identifikuje znakove tečnosti bogatih vodom iz vremena kada se zrno formiralo, pružajući geohemijske markere vode u najstarijoj poznatoj marsovskoj kori.“
Glavni autor dr Džek Gilespi sa Univerziteta u Lozani bio je postdoktorski istraživač saradnik na Curtinovoj školi za Zemlju i planetarne nauke u vreme studije, čiji su koautori istraživači iz Curtinovog Centra za svemirsku nauku i tehnologiju, Džon de Laeter Centar i Univerzitet u Adelaidi.
