Nedavna studija objavljena u časopisu Biologi Letters postavlja pitanje dosadašnjeg shvatanja koje je sugerisalo da je smanjenje veličine mozga kod pripitomljenih životinja, posebno pasa, rezultat isključivo procesa pripitomljavanja. Laslo Žolt Garamsegi sa Instituta za ekologiju i botaniku u Mađarskoj i Niclas Kolm sa Univerziteta u Stokholmu u Švedskoj, koristeći filogenetski komparativni pristup, došli su do značajnog otkrića koje dovodi u pitanje ovu prethodnu pretpostavku.
Uobičajeno je verovanje da je pripitomljavanje glavni uzrok smanjenja veličine mozga kod pripitomljenih životinja zbog opuštenih pritisaka selekcije kao što su smanjena potreba za hranom, manje takmičenje u parenju i manja izloženost predatorima. Međutim, rezultati ove studije ukazuju na to da pripitomljeni psi nisu izuzetak u smislu smanjenja veličine mozga u odnosu na veličinu tela u poređenju sa drugim vrstama kanida.
Analizom podataka o veličini mozga i tela 25 vrsta kanida, uključujući drevne rase pasa genetski bliske pripitomljenim psima, Garamsegi i Kolm su došli do zaključka da smanjenje veličine mozga kod domaćih pasa nije jedinstvena evoluciona pojava. Veličina mozga kod pasa nalazi se u očekivanom opsegu za većinu drevnih rasa koje su obuhvaćene studijom, što sugeriše da pripitomljavanje nije jedini faktor koji utiče na smanjenje veličine mozga kod kanida.
Interesantno je da je ova studija pokazala da obični rakunski pas, koji hibernira, ima izraženije smanjenje veličine mozga. Hibernacija, sa svojim produženim periodima niske metaboličke aktivnosti i ograničenom dostupnošću hrane, može biti faktor koji utiče na evoluciju veličine mozga kod ove vrste. Ovo otkriće sugeriše da ekološke adaptacije, poput hibernacije, takođe mogu imati značajan uticaj na veličinu mozga, pored same pojave pripitomljavanja.
Zaključak studije ukazuje na to da, iako pripitomljavanje doprinosi smanjenju veličine mozga kod pasa, nije jedini faktor koji treba uzeti u obzir prilikom analize evolucije ovog fenomena. Drugi ekološki i evolutivni pritisci takođe mogu imati značajan uticaj na veličinu mozga kod životinja, kako pripitomljenih tako i divljih. Ova uravnoteženija perspektiva može unaprediti naše razumevanje kompleksne interakcije između pripitomljavanja i evolucije veličine mozga kod sisara.
Rad Garamszegija i Kolma može značajno promeniti način na koji tumačimo evolutivnu ulogu pripitomljavanja među životinjama. Ova studija otvara nova pitanja i podstiče dalja istraživanja u oblasti evolucije i biologije kanida.
